II
Хераклит и Филозофија природе
Приметно је да је
због учестале појаве појма ( речи ) ватра у поезији Бранка Миљковића често тумачено
да је Бранкова ватра Хераклитовска.Моја идеја је да појасним мало Хераклитову филозофију у контексту
саме уметности ( песништва ) и развитка самог друштва.Хераклит се обично назива
мрачним и говори се да је његова филозофија тајновита.
Хераклит је један
од оних филозофа природе( од Милетске школе до Леукипа и Демокрита ) чија је тема
дакле основна упознавање природе и природних закона.Жеља за упознавањем природе
проистиче из и због незнања које је у то доба било уобичајено када су тумачене природне
појаве.Грчка митологија и религија ( политеизам ) имају значајну улогу у томе.Када
би ударио гром Грци су мислили да се то одређени Богови љуте.Грчки филозофи предузимају
покушаје да утврде који је први принцип света
( архе ).Многи тумамачи сматрају да је архе код Хераклита – ватра. У новије
време се за Хераклитов архе сматра- борба супротности.“ Рат ( полемос ) је отац
свих ствари“.А стална промена и вечна борба ( рат ) супротности чини норму живота
тј. његов логос. Дакле борба супротности и промена је оно што је Хераклит уочио.
Његова филозофија је ( без обзира на митске украсе ) рационална јер говори и открива
природне законе ( нужности ). Ти закони се откривају и у равни космологије и теологије
( човек, истина, Бог – све сами метафизички појмови ).
Значајно је и Хераклитово
бављење етичким питањима. А разматрајући питање о човеку он долази до закључка да
је човеков задатак да открије рационалан принцип истине о настајању и пропадању
у природи и да сва сазнања о томе човек треба да повеже са својим животом.Човеков
живот претпоставља непрестани ризик. Али због тога не треба бити резигниран него
бити активан ( у односу према бићу ).
Борба супротности,
промена, ризик у свету, стални ризик у човековом животу.То су основне поставке Хераклитове
филозофије. Не мора песник да користи појмове ватре, Сунца, дана и ноћи да би исказао
да има свој песнички одговор на овакве теме. Многи савремени песници другачијом
терминологијом нам дају свој песнички одговор на теме ризика, промена и борбе супротности.
Оно што су нам Грчки филозофи природе открили то су рационални увиди у многе природне
законе ( нужности ).
Бранко Миљковић као
песник даје своје виђење света у коме свакако види рађање, умирање, рат, промене,
неизвесност људског живота.Рат је за Грке био нешто уобичајено, готово тек са појавом
Хришћанства ми добијамо праву осуду рата.
Бранко Миљковић користи
многе појмове из природе и многе појмове који су саставни део природних закона и
нужности. Али он је песник а није филозоф у правом смислу те речи у поезији. Имагинација
и дар и његова машта чине га песником који с правом стоји на страни слободе ( као
подручја људске креативности ). А наспрам те слободе је природна нужност.
Појам игре
Појам игре је веома
значајан у Естетици и Филозофији . Постоје антрополошка схватања игре као нечег
што је супротно раду и што је „ одмор „. Ипак постоји опасност у оваквом супротстављању
рада и игре, зато што у повезаности игре и рада ми видимо смисао слободног људског
живота и опстанка. Космолошко схватање игре посматра игру као нешто што превазилази
саму људску делатност и одређује универзални начин постојања и збивања у самом космосу
и свету. Многи Естетичари указују да се захваљујући уметности упознајемо и са људским
и са космичким структурама и збивањима као игром.
О игри и појму игре
много је писано у Филозофији и Естетици. Од Хераклитовог педесет и другог фрагмента
„ Време је дете које се камичцима игра : дечије царство „.Тумачи овог фрагмента
указују на игру као дечију, бесциљну, наивну и невину. Касније следе Платонова и
Аристотелова разматрања игре.О суштини музике Платон у Законима каже „ Да и кажем
да је она управо игра када не доноси нити какву штету нити корист „4.Код Аристотела
имамо
( Политика ) констатацију да треба подржавати нагон за игром
код деце, а игру треба посматрати као прекид рада. За разумевање Миљковићеве поезије
мислим да нам је драгоцен Хераклитов претходно поменути фрагмент. Низ филозофа даље
разматра питање игре. Хегел за мене разочаравајуће закључује да је игра пука забава
те ако би уметност била игра свако би филозофирање о њој било бесмислено. Хегелов
допринос Естетици је огроман ако се разматра његово писање о појму лепог, уметности
итд.
За Кјеркегора игра
је сама егзистенцијална структура људског деловања. Код Ничеа издвајам његово подударање
ставова са Хераклитом о бесциљности игре. Гадамер се супротставља Канту и Шилеру
и субјективном значењу појма игра. То подразумева да под игром не мислимо неко устројство
душе ствараоца што се потврђује у игрању
већ „ начин битка уметничког дела самог „. То Гадамерово схватање је често критиковано
због занемаривања процеса стварања и доживљаја у уметности.
Хајдегер је занимљив
јер је свестан да се од Платона до савремене филозофије игра посматра метафизички.
Али Хајдегерова поимања игре напуштају саму сферу естетског а и сам Хајдегер у својим
познијим радовима се и не бави толико проблемом игре. Ипак значајан је његов закључак
да се кроз историју филозофије игра објашњава помоћу идеја које одређују и игру
и не игру. Игра као тема Естетике и Филозофије заступљена је и код многих других
филозофа, али мој увид у савремену српску поезију ми указује да је песничка игра
нешто чега има мало у данашњој српској поезији. Код једног броја песника услед мањка
дара и вишка знања долази до ређања рогобатних речи и реченица без икакве димензије
песничке игре. А код других песника услед огољених баналних слика нема ни
језичких иновација, песничког захвата ни песничког
језика. Такође нема ни песничке игре. Све је натегнуто а стихови су израз и исказ
хињених мисли.
4 Платон, Закони
( II 667 Е)
Код Бранка Миљковића
као изузетно даровитог песника присутна је права песничка игра, у складу са Шилеровим
схватањем ( песничке ) игре .“ Поезија је лепа и слободна игра „- Шилер.А песник
је прави љубитељ саме игре ради ње саме. Песник се игра са значењима , са речима,
са стварима, са појавама, са тоталитетом, са светом, са свиме што њему као човеку
нешто значи. Та игра песникова даје огромну снагу песниковим речима и његовој поезији
и поезији самој.
Зашто је Бранко Миљковић велики песник ?
Бранко Миљковић је
велики песник између осталог и зато што је оригиналан песник.( Мада се у последње
време критичари утркују да укажу како и колико су други песници утицали на њега
).Ипак Бранкове метафоре су његове метафоре, а доживљај света искрен и личан. Кант
је наравно указао да оригиналност није довољна да бисмо неког прогласили за великог
уметника.( Постоје оригиналне бесмислице –Кант ).
Миљковић је велики
песник зато што је његово дело :
-
Оригинално
-
Егземпларно
-
Наслеђе
( а не узор епигонисања )
Оригиналност значи
и непредвидљивост ( великог уметника ). Да ли је било могуће предвидети појаву Пикаса
? Миљковић је и сам био свестан своје оригиналности. А о непредвидљивости је и сам
рекао : „ Несрећа вас Салијериа је у томе што ме нисте очекивали, што сте се нашли
затечени. И то што вас је један балавац од двадесет и кусур година преп...о.Да сам
то чинио натенане, не би вас толико болело, а ја сам истрчао и ви то доживљавате
као превару, то вам тешко пада. То не можете да поднесете „.
Егземпларност подразумева
да су творевине великих уметника узори ( али та дела нису настала путем епигонисања
и подржавања ). Дакле дело које има егземпларну вредност може и мора да буде модел
и мера за естетски суд али никако није упутство за неког следећег уметника ствараоца.
Хартман је нагласио
да многи млади људи се огледају у песништву и остварују неку и понеку димензију
лепоте. Али зашто многи одустану од писања поезије касније. Хартманов одговор је
: зато што схвате да им недостају идеје и зато што њихов доживљај света није дубок
и суштински и зато што им је дело суштински шупље. У нашој средини догађа се обрнути
процес. Уместо да „ песници „ пред себе постављају високе захтеве мерећи се са великим
песницима као што је Бранко Миљковић, многи оспоравају велику поезију и видевши
да су се многи недаровити овенчали разним наградама и признањима истрајавају на
изградњи своје каријере, потајно се радујући што могу успут и да оспоре понеког
великог песника као што је Оскар Давичо на пример.
Није случајно што
је Миљковић говорећи о речи и поезији једном пријатељу говорио о Пикасу, том иноватору
и великом револуционару у уметности : „ Реч је као лик испод Пикасове оловке: један
је али видиш га у више варијанти, и више није као онај први, а на истом су папиру
...оставиш реч, а кад јој се поново вратиш, она ти се већ чини друкчијом. Она је
у ствари у сталним менама.“Као великог песника Миљковића треба читати, али треба
га читати као наслеђе а не треба његово дело посматрати као узор за епигонисање
и кривотворење.
А наши критичари су
склони да одмах неком песнику припишу како иде линијом овог или оног песника. То
је потпуно супротно суштини уметности и суштини Естетике.Не кажем да неки песници
не иду путевима и линијама неког песника али треба да знају и они и њихови критичари
да нису довољно даровити да би дали уметности и поезији нешто особено, своје, оригинално.
Што се појма саме
критике тиче, ја прихватам Кантов појам критике која у само филозофском смислу значи
и означава : процес непристрасног процењивања неког предмета. Колико има данас критичара
који данас непристрасно процењују неко уметничко дело ? Одговор је- веома мало.
Миљковић- мисаони песник али прави песник
„ Тело простире своју
узалудност „( Бранко Миљковић )
А шта каже Кант за
аналитичке судове. То су дакле објашњавајући судови. Аналитички судови рашчлањују
субјекат на делове који су у њему на скривени начин садржани. Пример за аналитички
суд – сва су тела распрострта. Да, асоцира Бранков став на Кантове аналитичке судове.
Али Бранков стих је чиста поезија а не филозофија. Кренуо је од неког филозофског
увида а написао чист лирски стих који сигурно нећемо анализирати и двоумити се да
ли је аналитички или синтетички суд.
„ Најлепше певају
заблуде „ ( Бранко Миљковић )
Разочаравајуће је
тумачење овог стиха Драгана М. Јеремића – естетичара.5Јеремић је сматрао да је овај
стих као и неки други стихови Бранка Миљковића произвољан.Чак је покушао и да их
исправи.Уместо " Најлепше певају заблуде " може се рећи по Јеремићу "Најлепше пева истина".Јеремић је очигледно
неке Миљковићеве стихове посматрао као филозофске и са овим исправкама желео је
да у њих унесе праву филозофску логику, занемарујући то да је песма Бранка Миљковића
поезија и уметност а не филозофија. Мој став
је следећи.
Постоје дијалектички парови : добро-зло, лепо-ружно,
истина-лаж ( заблуда ). У филозофији кажемо да не можемо говорити о лепом ако не
знамо шта је ружно и тако редом са свим супротним појмовима. Истина као филозофски
појам је велико питање и велика тема Филозофије.
Али уметност и не треба да буде подручје истине.
5 Драган М. Јеремић,
Прсти неверног Томе, Нолит, Београд,1965
Од песника како каже
Хартман нико не тражи полагање рачуна, он је у сфери индивидуалног збивања, личних
осећања, страсти, одлука. Георг Зимел лепо закључује да истина којој недостаје могућност
заблуде и не спада у сферу људског. А живот из кога уметност црпи себе по Зимелу
„ не трпи ону ужљебљеност која се затвара у себе, а која је својствена савршеној
форми „.6
„ Најлепше певају
заблуде“ је прави поетски стих који говори о тријумфу уметности, слободе, права
на грешку, на субјективно виђење ствари. Да није тако ниједан сликар се не би усудио
да одступи од стварности коју слика и да је наслика из угла сопственог доживљаја.
Сартр- збивања
Слушала сам једном
једног критичара који се чудио откуд неком песнику силна догађања, набрајања. Миљковићева
поезија је пуна догађања, збивања и то је оно суштинско за праву поезију. Сартр
каже „ Примарни задатак песника није да се изражава већ да из себе роди нови круг
збивања ...“...“ песников бол постоји поетски ( бол који је постао песма )...“
„ Бол се не опева,
стрепња не слика него сва доживљавања по
себи прерастају у самостална бића ....“.
Стално промишљање
о песми и речима у Миљковићевој поезији у складу је са Сартровим речима : „ Песнику
је свет речи прави свет, он занемарује реални, живи зачаурен међу речима „. Наравно
да је песник загледан и у свет и у живот изван себе и да пише о томе али ова Сартрова
констатација се може сместити у контекст његове идеје да песник не користи или не
би требао да користи своју уметност да би уверио и комуницирао што је првенствено
задатак прозног писца „.
Морална димензија- Смрћу против смрти
Један број песама
инспирисан ратом, погибијом људи, погибијом песника, домовином написао је Бранко
Миљковић у збирци – Смрћу против смрти.
Сетила сам се поводом ове књиге Гернике ( Пикасо ). Пикасо је сликајући Гернику
желео да осуди један злочин, али осим тога желео је да се том злочину одреди и право
место у сећању, памћењу и свести цивилизованог друштва. Он се осећао одговорним
да реагује на тај злочин.
6 Георг Зимел, Рембрант
( оглед из филозофије уметности ),Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски
Карловци, стр.131
И Миљковић ( у својим
песмама ) и Пикасо сликајући своју Гернику
дају свој одговор на смрт. Али то није она смрт која подразумева природни крај живота.
То је насилна смрт. И оба уметника као сведоци рата и насиља дају одговор на многобројне
погибије. Ипак свест о томе колико се неке теме саме намећу уметнику из стварности
формулисаће Пикасо у оговору неким немачким критичарима „ То нисам учинио ја, то
сте учинили ви „.
Нема коментара:
Постави коментар