ДЕВЕТ СВАСТИКА

ДЕВЕТ СВАСТИКА
СУНЧАНИ КРСТ. НЕБЕСКИ КРСТ. СВЕТОЧ. КОЛЕДНИК. ДУШЕВНА СВАСТИКА. СВАРОЖИЧ. СТРИБОЖИЧ. ВЕДАМАН. ВАЛКИРИЈА

ШВЕДСКА (бележница)


..
..



ЈУЧЕ, НОЋАС



Јуче смо посетили место у коме је * становала са децом, тј. до одласка у пензију. Враћали смо се из Улицехрама, и свратили смо до Е. И тако, возећи се према Транему, ишли смо путем који је вијугао брегом са кога се отварао ванредан поглед на језерo Tolken  – овде би требало да дођеш у пролеће, мај – јун, нисам видела нешто лепше на свету! И зато сам заволела Шведску. Било је туробно, само што не почне киша, није се видело далеко као по сунчаном дану. Стигли смо до једне раскрснице, пут је лево скретао према једној протестанској црквици на брегу. Сећаш ли се те цркве, препознајеш ли ове брестове? – упитала ме је. 

Не. Први пут их видим. – Али слала сам ти фотографије? – можда си слала Мити? Можда си Миту доводила овамо?





















..

 Да, та црква протестанска, пред којом смо се зауставили, била је на једном брегу, на пар стотина корака изнад раскршћа, видео сам – саграђена је пре сто година, 1918. А делује очувано, као да је саграђена пре двадесетак година... 








И да ту станем. По повратку у Х. Читао сам Перунове веде, поново, тј. покушавао сам да читам, али сам у једном тренутку осетио подстицај да нешто забележим о садашњем времену  и писао сам нешто, служећи се алузијама. И тако сам заспао. Сањао сам много више него што могу да се присетим. Сањао сам - између осталог -  ** преминулу (пре више од две године) као живу. Иде испред мене и зове ме да ми покаже своју нову кућу. Полазим за њом и улазим у некакав подрум узан и пун мозаика, али не видим ** - она је, заједно са својом ћерком, већ изашла кроз прозор, и уз помоћ мердевина попела се на кров. Довикује ми да дођем горе. Ја провирујем кроз прозор, али се не усуђујем да кренем за њом, горе. Јер је прозор висок као кров оне протестанске цркве коју сам видео минулог дана... И тако се будим. Пробудивши се у мраку почињем да  докучим смисао тог сна. ** нисам сањао дуго, не одмах после смрти. Ни након што смо јој дали по обичајима „годину“. Врло ретко  сам је, дакле, сањао, и прилично нејасно минулих месеци. Да ли ми се ** јавила у сновима зато што се коначно њена душа „ослободила“  гроба и винула „горе“, међу звезде, тј. симболично на кров њене „нове куће“? Можда. 
Бог да јој душу прости!...
                                                 (31. октобар 2018. Поподне. Околина Borasa)

ЛеЗ 0016531      




Нема коментара:

Постави коментар