Милош Јанковић:
„Таложник“, Књижево друштво „Свети Сава“, Београд, 2012)
Милош Јанковић је својеврсна појава у савременом српском песништву. Бројне објављене збирке песама,
приређене књиге, антологије... потврђују да је полиграф велике енергије еруптирао комплексну поезију широког
тематског спектра. Читава библиотека књига
уверљиво указује на стваралачки и
песнички феномен, ( „Велики прасак
поезије“) „Случај Јанковић.“
Он је песник који зна тајне
певање, у више сфере песме преноси свој живот и стваралачка интересовања даровито версификује у полифону
симфонију Речи. Из књиге у књигу његов глас се воздизао у песничке сфере
духа и логоса. У низу песама филозофију стваралачке поетике исказује стиховима
који комуницирају с поезијом и животима других песника чији се
гласови у Јанковићевом гласу добили нови тон и потврдили да је песничка судбина
одређена песмом, да је, Миљковићем казано „исто певати и умирати“. Дистих„Ја ништа не ризикујем /осим живота свога“ је први тон аутопоетичке песме насловљене Тушновка . Песник је у овим стиховима В. Тушнове нашао своје осећање песме и живота, свој стих је чуо на начин како је тои Миљковић изразио „У туђем смо срцу своје срце чули“ или како Борхес каже, а и Јанковић потврђује, да сви песници света пишу једну песму. У тој једној све(т)песми јасан је глас песника Милоша Јанковића. Он пева: „...живим и живећу / сваки свој стих, / и нема ту, верујте, / никаквог ризика / достојног страха / истинског песника.“
Коме се обраћа песник? Читаоцу, Песми, песницима чију поезију песничким духом ововремује, универзалну боју
поезије својим јаством
снажи. Допуњује. Јанковићева песничка намера
је да у властити песнички космос
прикупи „песничко бисерје“ што ће у песми („Понешто о песми“) изразити стиховима
„Самоникла, на зло свикла, / ехо крика,
јек урлика, облик свега ван облика...Њој се клањам, / у њу склањам“ који су својврсни песнички манифест. Овај богомдани песник „живи сваки свој стих“ пева срцем, својим и
својих песника, а мисли душом. Он пева сваку своју песму из душе, и као код
Тагоре у његовом срцу и унутрашњем збивању исцветава песма
живота и времена. „Његова поезија је мушка / срчана поезија. Шикнула из тмине срца....“
У комплексној Јанковићевој поезији
може се наћи и ехо Тагориног пророштва
да „Последњи дан века тоне у крвавоцрвене
облаке Запада у вихор мржње.“ И не само то, већ је, како Ошо каже
„Тагора написао шест хиљада песама, и да
је свака предивна. Али када је умирао, плачући је молио Бога, да га врати
назад: Ону песму коју сам хтео да
испевам, још нисам испевао. Шест хиљада пута нисам успео. Све су то били
покушаји за праву песму, а ја уопште нисам задовољан ни са једном од њих.Оно
што са м хтео да испевам остало је неиспевано:“ У „Случају Тагора“ находи се, могуће је, и „објашњење“
Јанковићеве стваралачке олује...На путу у
своју песму пише јарке збирке чији римарник отвара суштинску лепоту језика и предочава
мелодију земаљске усудности.
У дивинизацији поезије и песника,
у подтекстуалним сферама је драма човековог бивства, наговештена и кроз
мото првог круга песама („Привремена вечност“):Ни у један понор се не може дуго гледати, а да се не осети вртоглавица и ужас). Ниче поручује: „Kад
превише гледаш у понор, он почиње да
гледа у тебе.“ Јанковић кроз „Покварени
времеплов“ мотри време данашње и мисли „о лажној нади што Србију / разара,
/због које више нико и / не сања / да
постане неко налик на / Лазара.“
Песник зналачки оМИЛОШУЈЕ
ововремену драму (која траје) супстанцијалним
садржајима кроз које се чују и гласови
из прошлости. Јер, песникова реч асоцијативним призивима васпоставља
духовну вертикалу која свеповезује и указује на дубље семантичке сфере логоса и
песме. Лазар, српски цар и библијски у
Јанковићевој поезији сугеришу дубља
семантичко-метафоричка значења – посебно ако имамо на уму да истинска
поезија садржи нуклеусе универзалних садржаја. До њих се стиже кроз студиознија рашчитавања овог опуса.
У другом кругу Таложника „Водкомицкин“ Јанковић је
свекоЛИКОВИстој певанији омогућио нове садржајне токове и тонове. У
плодотворном поступку стварања песме, он
контекстуира стихове „својих песничких
с-родника“ остварујући својеврсну поетичку симбиозу кроз контемплацију универзалности песничког
наслеђа, (своје
поезије, искуства и сазнања поезије са таложника времена и
Речи) чиме поезији, и поезији коју
наставља, обезбеђује нову оптику и континуитет. На песничку трпезу изнео је
песме настале из допевавања, распевавања
„његових“ и њему сродних песника, можда узора чији је ученик, следбеник, да би
будућим песницима, био узорник који ће
својим стихом и животом песничким иницирати песму. Али изабрани песници –
братсвеници нису они у којима се Милош као песник препознаје, он у свом
песничком бићу тежи да песма буде непрестана
( „Где ја стадох ти продужи“ Змај). „То је успостављена веза са нашом и светском
провереном песничком вреднотом. То је судбинско поистовећење са песничком
раном која, кроз песничку историју
светли и обнавља се баш захваљујући господарима Речи, тим господарима излишног
сјаја.“ (Ненадић). Ergo, Јанковић носи свој, песнички и животни, крст,
ствара, обнавља и наставља, уверен да ће кроз објављене и још ненаписане књиге
испевати своју збирку, песму...
У
песничко платно Милошеве арс поетике уткане су разнородне нити јарких боја
овоземаљског живљења (судбина), личног и општег, историјског, лирског и
епског... дискурса. Његови неологизми су
потврда песничке богомданости, и стваралачке инвенције да се идеја песме и модерни песнички дух изрази као
аутентична творевина. Своје песничке изабранике,
подстицајнике, да се послужим Јанковићевим методом стварања речи (Мајаковски,
Цветајева, Пастернак, Ахматова, Јесењин, Друњина, Мандељштам, Тушнова) је
својим певањем иницираним њиховим стиховима окупио у „Таложник“ (у) на којем свевременим сјајем сушт поезије
исијава енергију песме. И Речи. Јанковић
омилошава песничким дахом бит
стихова из којих настаје његова песма. Катренизацијом мноштва тема на принципу стваралачке игре у које смислом и обртима поентама знају да
изненаде и самог песника. А како је
„песма плод труда и чуда“ (Цветајева)
суочавања са светом и животом изражава стиховима снажног есенцијалног набоја, задивљујућег
ткања и повезивања са судбинама песника изабраника. Притом се држи и
Цветајевиног гесла о високој мери.
(„Висока мера. Мерити високом мером.“).
И доиста, овај песник високе мере песничким поступком потврђује Рилкеово мишљење о поезији као искуству и
осећању, као и Малармеово уверење да су стихови од Бога.. Ваља, када је овај песник „мајстор од заната“ у питању
имати на уму и његове аутопоетичке текстове. Поготову текст у којем свој песнички усуд(ник) повезује са Мајаковским
( „В. В. Мајаковски се убио 14. априла 1930.
Милош Јанковић се родио 14 прила 1963.“ Да ли је Јанковић инкаранација
овог песника, он сумња, али како песма више зна од песника (Платон) његова
поезија у дослуху са поезијом Мајаковског нас уверава да опседнутост Русијом и руским песницима свему томе даје виши смисао а повезаност бројева,
ма и случајна, има своје разлоге. До њих се стиже кроз песму „из усуда
што се пише.“ Метафизичка димензија се
оваплотила у стиховима и трансценденталности песничке говора. Јер „Својим
песмама си једини род“, ... и пролазно као земаљска слава ...“ „Онај који ћути – са смрђу се мири...живим и
живећу / сваки свој стих.... У матици његовог певања, кроз стихове својих
изабраник-а, тематски кадар се шири, питања вечних категорија, овоземљског постојања, смисла, певања ..се
умствено постављају и на Милошев начин
као „плод труда и чуда“ исказују кроз ово густо певање са неисцрпним наслеђем
руске поезије која кроз Јанковићеву поезију читаоцу и тумачу предочава
вечну снагу поезије и њену универзалну
космопоетику. Он брише време, на начин истинског
песника се поистовећује са својим „лирским јунацима“ који се у њему и
његовој поезији поново оглашавају.
Биографије изабраник-а су сажете,
оне упутно допуњују поезију и своје
стихове сада у Јанковићевој песми. Из ових биографија и из стихова чује се
„звук судбине“, и осећа студ 20 „века –
вукодава“(Мандељштам). Јанковић је усавршио „песничку
технику“ на трагу најбоље традиције модерне поезије да у поезију других удахне
дух песнички, да их на свој начин „посвоји“ и у тој узајамности оствари своју
поезију и отвори нову збирку „Изабраник“. Изабраник
у којем ће се мноштво (вишегласје) песничких гласова слити у један глас
песме, као што се реке сливају и уливају
у океан, тако се и у овај океан
поезије отвара другим гласовима. Песник снажне ерудиције, луцидно
универзализује језик песме и тематске
садржаје чији рељеф осликава
земаљски шар са висовима и низијама,
свим разноликостима које граде њену
Једност и обезбеђују семантичку динамику и значењско-симболичку отвореност.
Његова „Катренологија“ са мотоом
„О ноћи, мелему од лудила, / Блага, вансебна, снена и тиха, / Зашто си
ме у невреме пробудила? / Зар само због ова четири стиха?“ (М. Данојлић)
сугерише песниково препознавање својих
мисли о стварању у овим стиховима, и указује на свеопшту повезаност као и на
„муку с речима“ да се мисао стихом
изрази. Јанковић пише своју Катренологију саображен потреби да песничко умеће изрази и у катрену. Пева собом и из себе, види и чује поезију у свему и попут Овидија „све што
заусти буде стих.“ У четири стиха са свим
оним што симболика броја четири носи и једном дубљем читању ове поезије истину
свог живота и певања преноси у
вечност поезије.
Својевремено је Данојлић написао:
„Жид је, састављајући своју Антологију,
из неких Игоових песама узимао тек покоји катрен.
Некада се говорило: не постоје велики песници, постоје велике песме. Није ли
дошао тренутак да устврдимо: Нема добрих песма, има само добрих стихова?“ Код
Јанковића има добрих, великих песама и блиставих стихова кондензованог интелектуалног, животних и иних искустава. To jе поезија која ће о(п)стати, за разлику од постмодернистичке плеве на
чијем ситу, таложнику, ничега нема.У 40
катрена се сталожила катренијадска версификација песниковог Ја, његовог пева сазданог на симбиози доживљеног и сазнајног,
да „нема песме без јаука“, чија „Тамна страна душе / јесте сумња у циљ свега.
/Старим слеп, усред тмуше, / С надом да ћу наћи њега“, запитаности („У чему је
смисао нових слобода, / којима се Господ
у нама негира / и зар има другог, сем кобног исхода , / за душу без Бога, у тами свемира.“ ), алузијама на
библијске теме „Све што се догађа – већ се догодило / и само нам личи на друго
и ново, / јер све што ће бити у сад се слило, да опет и поново буде готово.“
Евокацијама, медитацијом, реминисценицијама,
тематским наговештајима и обухватима,
продорима кроз духовно наслеђе
потврђује собом да „Стих је само ехо
крика“. Стихом успоставља најинтегралнији дослух са свеколиком поезијом, зна да усагласи животну (стваралачку) одисеју са жижним песницима и песмама чији се ехо находи у његовој поезији, уме да
напише песму оном вештином о којој је писао Аристотел, да буде у власти песме („Њој се клањам, / у њу
склањам“) имајући на уму Платонову мисао да песма зна више од песника.
Кроз катрене кондензоване песничке енергије
и тематске разуђености, вишеструко Ја надахнуто версификује, катарзично испевава
духовну космогонију своје
биографије. Он се склања у песму, јер, песма
је одбрана од ефемерности и уточиште. Уточишете које је и Кавафи налазио
у песми („У теби, Уметности Поезије, тражим уточиште, / јер ти макар мало за
лек знаш; / за покушај да се, Маштом и Речју, ублажи бол“). Маштом и Речју, Јанковић чинодејствује, пева и баштини, вечна питања оваплоћује стиховима, контемплативно промишљавајући трагично јединство живо-та и
уметности. „Свом сам животу све мање нужан, / што све ме мање у мени има“.
Али зато је Милош Јанковић песничка река која тече (М. Д. Јовановић), (
„Скептични „верник“ поезије, С.И.) све више
у песми којом живи, и на овом таложнику – трепезнику који га
представља као истинског песника великог формата, аутентичног лирика несумњиве препознатљивости
и снажног ауторског печата. Амен!
О Михољдану, 2012.
МиросЛав ТОДОРОВИЋ
Нема коментара:
Постави коментар