 |
| Знак препознавања |
У недељу, 22. априла, у 19 сати
Јован Николић Јоф, од 1999. године живи у Келну. Промовисаће у недељу, 22. априла, у 19 сати, своју поезију у Скадарлији, у Кући Ђуре Јакшића.
О његовој збирци изабраних песама „Соба с точком“ говориће проф. др Ратко Божовић,
Горан Бабић, Радомир Мићуновић, Душко Новаковић и Живко Николић.
У програму учествују и новинар Лука Мијатовић, глумац Милан Милосављевић и музичари Игор Дуњић, Бобан Симоновић и Зоран Бранковић.
Сам аутор ће читати своју поезију.
_________________
Јован Николић рођен је 1955. године у Београду.
Песник, новинар и драмски писац. Школовао се у Чачку (машински техничар).
Од 1981. живи у Београду радећи као радник обезбеђења у банци, хонорарни новинар сарадник и колумниста у новинама и магазинима, Радио Београду, ТВ Нови Сад; кабаретист , певајући по београдским ноћним клубовима и пишући текстове за популарну рок и поп музику.
Последњи написан текст “Бубамара”, музички је лајтмотив филма Емира Кустурице “Црна мачка, бели мачор”.
Након прве објављене збирке песама Гост ниоткуда (1982) привлачи пажњу читалаца и критике.
Остале збирке: Ђурђевдан (1987), Нећу да се родим(1991), Очи покојног јагњета(1993), Тело и околина (1994), Мале ноћне песме ((1998).
Играни текстови за позоришта и кабаре: Још само данас у вашем граду(1985),
Великосрпска ерекција – коаутор са Ј.Ћосићем (1990), Цигански карбаре (1995) и Косово карусел – коаутор са Р.Сејдовићем (2000).
Статус слободног уметника од града Београда и Удружења књижевника Србије добија 1995. године.
Песме су му преведене на више европских и светских језика.
Заступљен је у бројним антологијама српске и ромске књижевности.
Добитник државних награда за младе песнике и једне интернационалне.
Након НАТО бомбардовања Србије 1999. године емигрира у Немачку.
Био је стипендиста Heinrich Böll stiftunga, Akademie der Künste, PEN Zentrum Deutschland и Cultural City Network Graz.
Објављени стихови у Немачкој:
Berlinertageszeitung (1991), Sinn und Form (2002), FAZ (2002), Die literature der Roma und Sinti , Р,Ђурић (Edition parabolis,Berlin, 2002),
Antologie „Um etwas zu Retten“ (Literarzr und Kunst im H.Böll-haus Langenbroich, 2003).
Члан је српског ПЕН-а и, од 2002. године, потпредседник Међународне асоцијације ромских писаца (ИРЊА) у Хелсинкију.
Након неколико издања на немачком језику постао је најчитанији писац поезије у Немачкој.
Живи у Келну.
Прошле године Николић је добио награду за роман „Бела врана, црно јагње"
коју "Литерарна кућа" из Келна и дневни лист "Келнер Штат-Анцајгер" додељују путем акције „Књига за град".
Акција је покренута 2003. године као подршка литератури и литерарном разумевању не само у Келну, него у читавом региону.
О вредности саме награде довољно говори податак да су пре Јована Николића
за „Књигу за град“ изабрана дела Итала Калвина, Харукија Муракамија, Орхана Памука…
О поменутој награди песник Јован Николић каже: „Та вест је налетела изненада, као позив на вечеру неке лепотице која дуго није марила за мене,
па је сад негде пронашла моју књигу, прочитала и допала јој се.
У овом тренутку имам помешано осећање стида и бојазни јер нисам очекивао позив.“
Јован Николић
КАД ЈЕ СВЕ ВОЛИМ
Када ми упадне у собу
И унесе снег на трепавицама
И мирише на напоље.
Кад купи пса па овај
Хтео не хтео, убрзо
Почне да личи на њу.
Кад се сетим да је била фетус
И такву је волим
У стадијуму пуноглавца
На фотографијама из детињства
Као бебирону са локницама
А најволим зато што се она
Од тих фотки данас
Уопште не мења
Кад ноћу пише
Батеријом по ваздуху
Шаље поруке ванземаљцима
Он је песник који зна тајне
певање, у више сфере песме преноси свој живот и стваралачка интересовања даровито версификује у полифону
симфонију Речи. Из књиге у књигу његов глас се воздизао у песничке сфере
духа и логоса. У низу песама филозофију стваралачке поетике исказује стиховима
који комуницирају с поезијом и животима других песника чији се
гласови у Јанковићевом гласу добили нови тон и потврдили да је песничка судбина
одређена песмом, да је, Миљковићем казано „исто певати и умирати“. Дистих
