Београд, 29.
октобар 2014.
Димитријевићу,
нисам био у прилици да Вам одговорим одмах, извињавам се
због тога.
Нема потребе да се захваљујете на публиковању, стратегија
"Заветина" је да се упозна и она друга, друкчија, непозната,
незванична књижевна Србија, без обзира на верска, политичка убеђења аутора; јер
мислим да тако треба. Јуче сам видео следеће: крај Аде Циганалије, сам улаз,
преко пута Пиваре, била је једна кућица на којој је био лик пок. генерала
југословенске војске у отаџбини, Драже Михајловића. Па је тај мурал прецртаван,
вероватно од стране хулигана, откуд знам, што је ружно, јер туда пролази на
стотине аутобуса свакодневно, обреновачки пут, пут ибарски. Синоћ видим да је
мурал збрисан, онеређен. Као човек, потомак оних Срба из Звижда пореклом
вероватно из Шумадије, можда и са Косова, оних Срба који нису били симпатизери
ни четника ни партизана - извињавам се што то спомињем, али неизбежно је, ја
сам згрожен: јер ако некоме сметају и слике и мурали покојника, ако једном
народу то смета, или делу једног народа, онда је то стравично. И чини ми се да
Србима не треба непријатељ неки други, осим њих самих - зар то није
најстрашније нешто?
Објавио сам Вам песме на две локације у оквиру врло посећене
интернет локације Група Зз, да бих Вас представио најшире могуће. И
објављена Ваша и необјављена књига то заслужују.
Ту је и чињеница да се ми у Србији, чак и ми који имамо
најближе професије, па можда и исте - не познајемо. То није добро. То не може
добро бити, јер пружа шансу фолирантима свих фела, свим политичким превртачима,
и преамбициозним људима без стваралачког и другог покрића.
У једном писму се не може све рећи. Но надам се да ће бити
прилика и дана да се поближе упознамо, поразговарамо, разменимо искуства.
Што се тиче књиге Мите Ракића, пре скоро 20- ак година
та књига је објављена: објавио ју је Лесковачки музеј. На основу факсимила
Ракићевих писама објављених у "Отаџбини", осамдедсетих година 19.
века. Са пропратним поговорима историчара, познаваоца. Међутим, ја нисам
задовољан тим издањем. Добио сам примерка фототипски тога издања, намучио сам се
читајући. Мени се чини да би добро било, ако се укаже прилика да се поново
штампа Ракићево дело, дело оца Милана Ракића, "Из Нове Србије", да се
припреми критичко издање, да се сложи савременим штампарским слогом, и да
буде пропраћено са изузетно много коментара. Затим, на другом месту,
треба кренути трагом пок. Јована Скерлића и видети зашто је он пребацивао
СКЗ то што је, ако сам добро разумео, штампала Миту Ракића? Шта је СКЗ
штампала од Мите Ракића?....
итд.
Поздрав, М. Л.