Лепота.Искон. Камен, вода и дрвеће изблиза

(...)

 ЧЕМУ ПИСАЊЕ, ИЛИ ПРАВЉЕЊЕ ИЗВОДА ИЗ БЕЛЕЖНИЦА ВОЂЕНИХ ПРЕ СКОРО ПОЛА ВЕКА, КАД МИ ЈЕ ТАКО БЛИЗУ КАМЕН, 

ВОДА, ИСКОН, ЈЕЗЕРА, ЈЕЗЕРА?

Ко чува моје рукописе? Ко ће их сачувати? Овај верни пас, Лејди, или неко други, неки бољи чувар? Неко кога ће послати Бог, или мој анђео Чувар?

..

  4. 11.1973.

Устао сам врло касно и поред тога што сам легао релативно врло рано. Мати распростире веш, напољу – испред шупе (по жици испред ограде од цигле дворишног винограда) и јауче: - Јао, јао, Боже, Господе, шта ме то ударило у грбину?!

Ушао сам у собу да се умијем. Уђе и Мати за мном, и изнесе лавор и пластично корито пуно сапунице. Тражила је нешто поред прозора и непажњом срушила очеве наочари. – Пусте остале да останете, паљенице!

Њена омиљена узречица је клетва: - Паљенело да паљениш!

Где су Михаило  и Аца?

На Пеку. Отишли да секу дрва за зиму.

Да ли је долазио Миша?

Долазио... док си ти спавао... Изгледа да је и он отишао на Пек до њих...

Хоћеш ли да доручкујеш?

Отишла је у магазу и донела сир, киселу паприку, печенице...

Можда је срећа за мене оно идилично стање у коме се налазим кад дођем у завичај (код куће), кад не мислим на храну, огрев, градски аутобус; кад се све одвија без великог напора, готово аутоматски, месечарски, ко у сну? Да ли је то срећа? И шта би било кад би таква срећа потрајала више од два дана? Оно што је права срећа, ја о томе још немам појма, жељан ње, ја сам измислио неку другу срећу, али права срећа је, верујем, напред, у будућим данима, у даљини, као они лепи брегови у даљини који уоквирују Доњи Звижд. Растојање између праве среће и нас, човека уопште, споро се смањује; и кад летимо авионом, то растојање остаје превелико. То растојање може се савладати, можда, чудом. Чудо је божанска и велика тајна у животу сваког од нас...*

   ___

     *       Покушавам да правим изводе из неких својих бележница које сам редовно водио пре више од четрдесет и пет година! Кога то занима? 

        Синоћ сам у подебљој свесци  коју чува наша куца свакодневно налетео на осам листова писаних обичном оловком баш како је горе и датирано. није све то наравно, што је записивано за објављивање, не. Али нашао сам нешто што је аутетнтичан опис, без цифрања и паметовања наше покојне мајчице Наталије Лукић (1932- 2002). Реч је о времену, када сам допутовао на неколико дана у Мишљеновац, када двориште у првој авлији није било бетонирано - испред саме велике магазе био је виноград, који је одлично родио, и по којем је било понекад поред шпанских јагода и лука влашца...А у то време кад пишем, док се још нисмо уселили у нову кућу, било је и читавих бокора хризантема, у горњем делу винограда, и бор на почетку стазе која је кроз виноград водила до нове куће (касније, неколико година можда касније, посечен у мом одсуству. Дуж те бетонске стазе био је густ и зелен поруб орезаног шимшира, можда до наших колена; и тај шимшир је касније извађен, као и горњи део винограда? Никада нисам питао ни мајку ни оца зашто - али вероватно су имали неки разлог...) Било  је то време Наталијиних врућих погача, пуномасног сира, добро укисељене паприке са маћедонисом, печеница... Све је то имало своју цену, коју је плаћао стуб наше куће - Наталија, која је, понекад, ваљајући обге теста, тањећи их, да уздахне и љутитим гласом узвикне : - А што да се исцепаш, срце ти се исцепало!?  Или би изнервирана мувама узвикнула: - Пусте му остале ове муве, још увек зује иако су почели први мразеви! Понекад би се десило да кроз отворена врата летње кујне захују ветар. "Гле, како дува, отворио је капију, и поломиће гране ових младих дуњаца који су родили као никада раније...У пољу имам још једну њиву непоћњевену са сачмом... Ух, ала ми је нешто тешко на срцу!

     Сагла се да убаци дрва у шпорет и уздахнула: - Јао...ццц! Окапало му, да Бог да, све!

     Обрисала је једном жутом пластичним четком сто и позвала ме: - Сад можеђ ако хоћеш читати за столом...

      Мени су мајчине речи биле тешке и непријатне, на њу се дословно наслонила не само кућа, него и обрађивање имања и све остало. Пошто је отац тих година прешао да ради у Београд, и долазио само преко викенда аутобусом у Мишљеновац. Да јој помогне - али колико?

     Ја бих обично, кад би кренуло, провалило то из мајке, мука права, побегао у собу у којој ме је родила (на почетку велике магазе, где сам спавао и проводио највише времена), или бих седео на степеништу велике магазе и читао нешто, док ме не опомене хладноћа бетона...

    Наша мајка је имала једну веома ружну навику - тада ми се чинило то тако - да разговара са живином, петловима, кравама, стоком, кокошкама, крмачама, и теладима, као са људима и комшикама. "Куда сте пошле, а? У шетњу?" обраћала се мачкама када би изашле из летње кујне и испод шупе кренуле кроз виноград, кроз бокор хризантема, или испод јабука и смокви даље. Понекада би свиње грдила, клела... Знала је понекада да прича и сама са собом, паметно је што сам понекад забележио понешто од тога. Камо среће да сам био упорнији и више са њом, и да сам редовније записивао оно што је причала у фрагментима. Једном је донела из поља - она се никада из поља није враћала празних руку, празних торби и празне кецеље - неке чудне црвене бобице, које попут јода заустављају крв; ови ситни плодови нанизани као црвени ђердан зову у народу бљуш. Понекада ми је скретала пажњу да калина цвета "трипичасто", лишће јој је попут перја, "једно стабаоце има и на нашем имању на Пеку". 

     Најмање смо писали о нашој мајчици Наталији, као синови који су веровали да ће бити времена - када ће та времена доћи - пита ме Б.? - Једино је о њој требало да пишете, не зато што је била мученица, него зато што све у вашој кући мирише на њу. Она је свуда присутна, као добри дух. Волела бих да сам је познавала и да сам је могла одменити... 

     Све је ствари, које су још увек биле сачуване, летос пажљиво прегледала, опрала испеглала, распоредила - везове, ручне радове и друго. - Кад  је она све то стизала поред свих других послова и брига? - Преко зиме највероватније...

      Синоћ сам дакле,читао део забелешки вођених 1973. године, и видео, поново, другим очима нашу мајчицу, која је учинила све да наша кућа у Мишљеновцу живи и опстане и толико година након што нас је оставила, а онда сам заспао над последњом целином Перунових веда.

Пробудили смо се раније, због пута у Boras (преглед на који Б. иде сваке друге године), налаз је био бољи него што су њени лекари очекивали. А онда смо се запутили према граду краљице Урлике - на градско гробље, на које смо одлазили повремено, да запалимо свеће нашим покојнима), изашао сам из куће у Х. који минут раније са куцом, и одједном из густе шуме бреза и борова зачуо један усамљени птичији глас, који ме подсетио на нешто што сам чуо пре шесдесетак година у Буковим Ливадама, где су ме родитељи отац и мајка успаваног повезли на запрежним колима увијеног у кожух и једну поњаву. још није почело да свиће, тамо на планини, неколико километара изнад села, а они су започели орање. Било је то рано пролетње орање, спавао сам, и одједном сам зачуо песму - да ли је то била шева, или чешљугар, не знам. Разбудили су ме, кад су решили да предахну и мало одморе младе волове, чије су се сапи пушиле на сунцу. И та птичија песма која ме је пробудила није престајала, него је потрајала... И ево, сећам је се на југу Шведске, улазећи у ауто који је, чини ми се, полетео кроз густе стеновите борове шуме према Борозу, односно Улицехраму...
     
     1. новембар 2018. Поподне. По повратку из града шведске краљице Урлике, где смо отишли - не на језеро, већ на градско гробље да запалимо свеће најближима из наших фамилија. ... Како су уређена ова градска гробља, једноставна и права места не само пијетета, већ и суочавања са  чињеницом умирања...

Б. је снимила ову фотографију, по повратку са гробља у Улицехраму, крај једног малог језера, или врела, успут, јер је дан, био суначан и прелеп за ово доба године у Шведској. 

 

Лепота.Искон. Камен, вода и дрвеће нигде нису тако изблиза, као у Шведској. Имам срећу да ми ту лепоту открива једна грофица, која уопште до титула не држи. Као што вероватно нису држали ни њен  покојни отац и стриц, ако сам добро и на прави начин разумео ту замршену породичну причу. Штета, што Б. не записује, не пише, макар и фрагменте, размишљања, или коментаре уз своје фотографије,  за које се, можда, некоме може учинити и да је лако снимати такве фотографије...

 

Водена огледала на неким њеним фотографијама, провлаче се, као мотив, и она су својеврсна метафора. Б. не прецењује шведска језера - немогуће их је видети их све - има их преко стотинак хиљада, нека се велика, превелика, неописива, ванредна; нека су мала. Бог је даривао Шведској камена и вода, гранита и борова и бреза, и лепоте као мало којој другој земљи у Европи...  Руга ми се кад  јој се учини да мало претерујем са својим похвалама Шведској уопште...

..

Застајемо, у повратку, крај једног старог гробља, прехришћанског,  фотографишемо, али се изненада изнад наших глава пролаама тутањ војних авиона... а после неког времена и експлозије; седамо у ауто и враћамо се према стану, тј. према  Борасу...

Легенда на овом старом гробљу...

    (......)

    Да  овде застанем... Најмање времена имам за сређивање својих рукописа, тј. за прављење извода и за читање. Али, сад и није, можда, за то, време -  за писање и читање, већ за упијање... свега...

     ЛеЗ 0016541