БЕЗ ПРЕСЕДАНА

 

ИЗМОРНИК

 

ВЛАШКИ ФАДО

Затворили су Свет

као што је Смрт

затворила ову кућу

Кућу у којој су преминули

домаћини

Кућу преко године

настањују духови

и можда неки анђео,

и авети недавно умрлих

Духови који су се повлачили

преко лета, када смом ми ту боравили кратко,

краће од тзв. Годишњих одмора

Кућа се окренула духовима

блиских умрлих и недавно умрлих

И могли смо да чујемо

како ноћу нешто ствара неочекиване звукове

шкрипање које одјекује као дрвени прагови врата соба

по којима невидљиве ноге газе

Много времена сам проводио у тој кући

после очеве смрти, већи део године, гајећи

винову лозу и илузије,

које ми је разбио

један такозвани анђео.

Назовимо га Северним.

 

 

Слушајући све чешће

FADO "FAZ-ME PENA!" (inédito) - AMÁLIA RODRIGUES

упамтио сам речи

„Шта је кривица судбине
oд ове судбине коју имам“,

које као да су ишчупане из мог срца...

...Осећам се као да сам стигао до краја
Од илузија које нисам имао
Јер ме неко воли

Нешто од мене преживи
Стигао сам до краја
Али ако се некоме свиђам
Нешто од мене преживи

Збогом дошло је време
Чекао сам пуно
И ако нико не заплаче за мном
Жао ми је и плачем...

Нисам више сигуран да ме неко воли.

Можда више нећу ни путовати

изван овог округа? Нити видети Лисабон.

И толико других ствари које је требало да видим

док нисам почео да старим...

Јер Затворили су Свет

као што је Смрт

затворила ову кућу,

у којој више неће крочити Анђели,

ни мој анђео чувар – Северни.

 

 

Само Жути мачак о којем бринем,

и који ми се стално мота око ногу.

Гледам како годишња доба пролазе

кроз оба дворишта, нарочито кроз

другу авлију. - И све чешће ноћу слушам

ове португалске тужне песме

и стихове који не заобилазе око

најтежих ствари у животу, око судбине

коју нико није избегао и која је најчешће

наметнута.

Читав свет би да сравне, сатритељи. Силеџије. Моћни.

Лажови и злочинци. Тровачи бездушни.

Наш срез, и суседни, наше полуострво,

и многа друга полуострва и континенте.

 

Све би да нас затру, као инсекте, да нестанемо,

као што и многа шта нестаје, наша земља,

и ова прелепа планета. Преживеће изгледа само мањи број

особа претворених у робове. Хране се нашим страхом,

и подмлађују, нашом крвљу и крвљу наше деце,

коју су отели, силовали и масакрирали.

Ни вампири нису толико крволочни,

као тај сој умоболних и похлепних богаташа, крвопија.

Шта је кривица судбине

од ове судбине коју имам,

а шта моја кривица?

 

* *

Није поезија слика, бундеве зреле,

двориште које гази јесен, која календарски стиже,

ни помисли, неухватљиве, који спајају

тако удаљене и различите ствари,

то је густина, скоро неизрецива,

слична опалом лишћу којега је све више

испод смокве, као и инсеката који исисавају

последње сласти опалих плодова; није поезија то,

инсекти и труљење, већ сев мисли, да су два бића

најусамљенија на свету, што је можда приближна

истина, не потпуна. Тачније осећање - Туге,

неке бескрајне, као нека шведска језера у сенци.

Није поезија ништа од свега тога…

____________

 

 

Расквоцала се квочка

Квоца ли, квоца

Нарогушила се

Почупао јој неко перје

Ишутирао је

из гнезда

Неки побеснели Србин

Кад је сазнао

да је пре полога

излегла

из подметнутог јајета

кукавца

кукала му мајка

Проклето му тело и колено

Све што је рекао, дотакао,

лајао, излајао,

обећао,

причао,

написао,

све је лагао,

слагао и продавао,

продао је и оно

што се не продаје,

проклет био!

Семе му се затрло...

      

Хеј, квочко очерупана,

шта кунеш ко жентурача,

па ти си га излегла!

Што то јаје

старије од тебе

подметнуто

не баци у проклету авлију

душмана и козојеба,

и не покљуца,

квочко црна?!!

Недеља, 13. септембар 2020.

(Субота, 26. октобар 2024.)