"Кога је дозивао отегнути глас поред Дрине? ("Ти!Ти! Тај!") Никог. Оног ко се одазове. Који то учини, то је тај." - Иво Андрић:ЗНАКОВИ ПОРЕД ПУТА - САБРАНА ДЕЛА ИВЕ АНДРУЋА, друго изд. - Сарајево, 1977. стр. 387.
Сређујући Библиотеку Документационог ЦЕНТРА (на селу) , налетим на споменуту књигу, у једној од најмањих просторији Библиотеке, где чувамо периодику и свежњеве необјављених рукописа, и неке друге ствари, и понесем је у тзв. Нову кућу, да је прелиставам преко ноћи. Међутим, била је олуја, искључење струје; заспао сам размишљајући о разним стварима; тј. у моју свест се насукао некакав велики терет, поводом оног "ко се одазове?". Ја сам већ дуже време дозивао, и нико се није одазивао. Дописивао сам се са неком непознатом женом млађом десетак година од мене, која је поред осталог, имала и нескривене литерарне амбиције, писање романа! Она није знала српски, или хрватски, ја нисам баш најбоље знао њен матерњи језик. Дописивали смо се, уз помоћ ГООГЛА; и то нам је узимало много више времена у последње време. Чинило се да је, упркос свему томе, она била тај неко ко се одазвао... Када сам је замолио да ми напише о себи пар речи о томе које је школе завршила, где, она је одговорила изричито - "Какве школе?!" Она сва своја знања добија директно од Бога. Бог је оно право и најважније знање! Био сам затечен том врстом одговора. Ко је, у ствари та жена, која ме је пронашла на интернету, и предложила да будемо "пријатељи"!? Када сам је директно упитао, одговорила је кратко: "Нико"...
Ко је ту кога дозивао, питам се јутрос, и ко се одазива?
Такве ствари се, дешавају, свуда, и поред Дрине, и поред водопада у швајцарским планинама, у забаченим швајцарским селима, која нису напуштена; и поред бројних шведских језера, на која све чешће мислим са извесном тугом, уверен да тамо више нећу путовати, јер је корона и тамо почистила моје праве пријатеље...
У последње време преслушавам циганску мелодију "Биће скоро пропаст света!" (Погледајте рефрен те песме, фаталистички: Нек пропадне није штета!)
* *
Последње четири године су стравичне, апсурдна представа Шизофреније!
Толико је људи слуђено, побијено;сатерано у мишију рупу; умукло; престало да дозива и да се одазива. Пружена је шанса - најгорима...
Свет је завијен у црно... Али, није постала популарнија стара циганска песма, већ политика затупљивања, лагања и полагивања, и поплава такозваних бунџија, пробуђених, амбициозних шпијуна и камелеона... и моћника из таме, лажова од памтивека, од потопа, оних хуља протува који су преживели потоп (уз помоћ Нојевог ковчега или на неки други начин)...
Нек пропадне није штета!
Нек пропадне није штета!
* *
Нема коментара:
Постави коментар