ДНЕВНИК ПЕСНИКА ДУШАНА КАПЕТАНОВИЋА ИЗ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА

DOI: 10.2298/PKJIF1480219P

УДК 821.163.41.09 94(497.11)”1914/1915”

Дневник песника Душана Капетановића из Првог светског рата

На страницама старих листова и часописа током XIX и прве поло- вине XX века често се срећемо са именима ранопреминулих српских песника, прозних и драмских писаца, преводилаца и других заборавље- них трудбеника на пољима културе, просвете, науке и уметности. Један од младих, талентованих српских песника био је и Душан Капетановић (Београд, 1881 – 1915), великошколац, апсолвент Техничког факултета у Београду, који се бавио писањем и препевавањем песама. Мало је оригиналних песама од њега објављено, али су значајни препеви двеју радничких песама, које су написане да би се певале на радничким састанцима, зборовима и демонстрацијама пре Првог светског рата. Једна од тих интернационалних песама у његовом препеву јесте Радничка химна (Ти што знадеш само јад) од др Џона Рида (Rüdt), објављен у Радничким новинама од 2. марта 1902. године, а друга Радничка Марсељеза (Застава наша нека се вије), препев песме немачког песника Јакова Аудорфа (1835- 1898). Обе песме, дуго певане у круговима српског радничког покрета, донеле су му име српског пролетерског песника. Као оригиналан песник није могао да се песнички развије, јер је преминуо 1915. године у Првом светском рату. По причању његовог сина Небојше, некад правника на Филолошком факултету, његов отац је „добио запалење плућа на фронту 1914. и при- ликом бомбардовања Београда 1915. године, лежећи у постељи, погодио га је један шрапнел у ногу. Пренесен је у болницу, где му је ампутирана нога, али је после неколико дана преминуо. Умро је и сахрањен пред самом болницом, где је сад Медицински факултет, а касније је пренет на Ново гробље и почива у парцели 21. На списку погинулих српских На Новом гробљу и сад постоји спомен-гробница у којој су сахрањени поред песника, како тамо стоји: отац Јован Капетановић (†1903), мати Лила Капетановић и Љубица Толмач (без уклесаних година); у другом браку Јован, шеф агенције Српског бродарског друштва, имао је, осим Душана, још једног сина који је умро као дете. Песник наводи у једној песми и „сестрицу Јелену“ о којима нема записа на споменику. На другом делу споменика уклесана су имена Даринке Капетановић, Душанове полусестре из првог брака његовог оца Јована, која се удала за чувеног црногорског лекара др Петра Миљанића 220 Ђорђе Перић војника, који су погинули при одбрани Београда, који је стојао на табли код цркве Ружице на Калемегдану, уклесано је и његово име.“ У рату је као инжењер са екипом постављао и одржавао телефонске везе. Приликом случајног познанства са Душановим сином, господином Небојшом Капетановићем, написао сам биографију његовог оца и добио копију необјављеног песниковог текста Мој дневник (од 16. јула 1914). Уз текст ратног дневника Д. Капетановића, који је он водио само прве године ратовања, 1914, од 16. јула до 16. септембра, постоји и краћи наставак из 1915. године (од Митровдана до Божића), који је водила Душанова супруга, Олга Шуваковић-Капетановић (1886-1962); оба дневника су датирана по старом календару. Како овај рукописни дневник из Првог светског рата Душана и Олге Капетановић није до садa објављиван, а њихова деца Иванка (1907-1983), удата Продановић, и син Небојша (1911-?) нису више у животу , објављујем га поводом сећања на ратну 1914. годину, као успомену на песника Душана Капетановића и његову породицу.

Ђорђе Перић

[17] На Митровдан 1915. Драги мој Душане, Допусти ми да наставим твој недовршени дневник. Допусти да забележим све мисли моје, и сва осећања, и сав бол, и све патње, и сва страдања које сам вековима преживела и које ћу преживети. Мени се чини да вековима живим, јер дела велика и силна ређају се једно за другим, људи страдају и умиру, мапе се мењају, цареви нестају, а ја – живим, и гледам све то и само живим, живим, живим. Допусти ми, мили мој Душане, да унесем душу моју напаћену и уцвељено моје срце у ову књигу и да ми то буде разговор с тобом, да то буде разговор наших душа, искрен и пријатељски; то да ми буде накнада за све муке, све боле, све сузе и сва страдања моја. Душане мој, ти си умро, Београд је пао, Србију каља и гази Немачка смрдљива и гадна нога, а сурови и некултурни Маџар развио своје поли- цијско господство и кињи робље незаробљено Београдско. Страшно је то када се Немац осили, страшно је када немачка војска уђе у неку земљу, јер сви они сваки за себе, досадни су, а сви скупа просто убијају душу и притискају мозак. Човек не може да заборави ни једнога момента да су ту, јер су свуда: на улици, на путу, у сваком дворишту, у свакој кући, из свих прозора и из свију врата; они и опет они, извиру и јуре као бујица улицом и сметају, просто: не дају човеку ни дахнути. И тако се човек у својој кући осећа као у неком вртлогу, као у неком чуду, као у неком врзином колу; тешко му је, не може да дише ни да живи. Гњаве га, лепо ухвате за гушу и стежу, стежу све јаче. Ах! све ћу ти испричати, све што сам видела и осетила за ово време, али онако, без реда, кад се чега сетим; причаћу ти и гледаћу да ништа не заборавим. Ето, почећу од оне ноћи страшне, када је у ону, несрећну по нас кућу, ударила граната, уништила наново све, и тебе ранила, тако рећи убила. Или ћу почети од онога кобног и страшног дана када ти онај Енглез рекао да имаш туберкулозу; или од дана када је проклета Ауст- рија предала Србији ултиматум. Ах, сећаш ли се, Душане, како си тада био узнемирен; сећаш ли се како ниси могао до зоре да се смириш, као да си слутио и осећао да ћеш у том рату и ти пропасти. Али не, нећу одредити где ћу почети, причаћу ти када се чега сетим и кад ми што падне на памет. Ах, Боже мој, Боже мој! створи победу од жеља, а државу од уздаха и суза несретних и прегажених народа! Ослободи нас, Боже, и избави нас од тешких окова ропства и усрећи нас, о Милостиви!

        = видети више: Дневник песника Душана Капетановића из Првог светског рата