Указивање - роман Нико, нигде - Др Бошко Томашевић

Белатукадруз. Слике из серије
Песник јоргована

Ових дана, Заветине су, отвориле посебан фајл посвећен Др Бошку Томашевићу, на Веб сајту Библиотека АБВГ, сајту у развоју, да одмах додамо.

https://sites.google.com/site/bibliotekaalas/bosko-tomasevic

М Лукић: Више их је било који претендоваху да наследе Црњанског, узалудно симулирајући дубину поетске прозе, и нико у Србији није препознао, читајући Томашевићев рукопис (Нико, нигде), да се појавио писац од кога ће се очекивати више него од
Црњанског.

....Привиђа му се очев кишни мантил из 1950-те... Опседа га смрт, и човек  који мора  да се ослободи: / митова, илузија, кланова, / превара, догми». Тишти га сазнање да има песника «који ни после / 40 година / писања поезије не знају о чему се / заправо ради у њој, у меандрима њене / магије за чије разумевање је потребна / посебна поезија, речи које не постоје, / или још увек / нису пронађене». У истој песми овај шесдесетогодишњак опомиње: Смрт се не одгађа. Размишљајући о смрти оца – и Мандић, и Томашевић, нагињу се над бездане, до којих ретко стижу толики извикани савремени и ловорикама овенчани, како у српској, тако и у европској поезији. Присећајући се тренутка када је први пут угледао свога оца много година доцније када му је отац умро, Матан – јунак  Томашевићевог романа-првенца- покушава да расветли бразду тога сусрета. «Бразду тог сусрета, детаљи те бразде, никада неће моћи да буду, попут фотографске плоче, поново осветљени. Мрља стоји надамном, а тишина је велика. Ваљда је то мрља и ваљда је то тишина титравог логоса Оца и Сина. Ваљда је то било то, како су ме, касније, у оним великим школама, на које се попишам, учили» (стр. 343). Писање два тако различита писца, Томашевића и Мандића, долази из велике и скоро неизрециве муке постојања. Пишући о ником, нигде, Томашевић је  у  позном грчу срочио својеврсни реквијем светој породици – Оцу, Сину и Мајци,  Богу,  дотакавши дно горке судбине и трагичности сеоба, и  амбис Живе књиге  коју сваки писац носи у себи.

Томашевићев роман, гле, чуда, нико у његовом завичају, земљи Србији, не хтеде да објави као књигу, што само неупућене може да изненади.

Зашто би се српски официјелни издавачи бавили објављивањем Томашевићевих тзв. «ненаписаних књига»? Зашто, реците! Официјелни издавачи - годинама и деценијама, зашто не рећи и вековима  -   вешто се баве игнорисањем  тзв. «написаних књига»  које«већ сачињавају Вавилонску библиотеку једино живих књига. И болних, као живот.Говорити о њима значи најпре умрети. Претворити се у лед и хтонску тишину» (стр. 343).

Видети више :

https://sites.google.com/site/posebnaporodicnazavetina/opalo-lisce-prodavnica-vazduha/citanepisaneimuka