Б. сам последњи пут видео под оном дивљом или птичијом трешњом у нашем дворишту, док сам јој помагао да упакује свој ауто са што више њених ствари. Било је то јуна месеца 2020. После укидања ванредних мера и увођења ... хаоса. Избегли смо сулудо вакцинисање. Дошли смо из Хиллареда овде, мечки на рупу. Пали смо на једном од оних испита који поставе судбина, љубомора, или неки враг. Чак можда и Сот.Она?
После тога би се чули, повремено;нисам је разумео. Нисам знао да је отворила профил на твитеру под насловом . То сам видео тек јуче. Сасвим случајно. У ствари, да скратим. Последњи пут смо се чули почетком 2024. Јављала се са неке клинике у околини Б. (Јужна Шведска.) Била је на некој свадби у Арабији, добила корону. Хитно су је пријатељи пребацили авионом у Шв. Лежала је на клиници пар дана у коми. Умирала практично. Али се пробудила; позвали су је син и снаја из Арабије, да потврде да јој је снаја докторка затруднела и да ће постати баба; да ће јој се грофовска лоза продужити! Немам снаге, али после овога се не бојим, мислим да ћчу се извући. Примила сам вакцину! итд.
Још једном се, или два пута јавила, инсистирајући да долетим што пре; јер се за два месеца најдаље сели, код ћерке, на Северном мору; где су јој зет и ћерка подигли дашчару, једнособну гарсоњеру, тако да ће то бити боље решење, него да настави живот у оном стану у Х. где је стабарина прескупа. И син јој је опремио једну од соба у својој троспратној кући, кад пожели да буде са сином и снајом и нарочито кад јој се снаја породи... И после тога је наступио мук. Звао сам је, више пута; писао јој. Није оговарала. Нешто се морало догодити; она је пила шаку лекова, била је дисциплинована, веганка; веровала је да је пала са Сиријуса, и да ће се тамо вратити. Кад су је обузимала мучна сећања, то је понављала. - Каква Србија, Срем; не, кад умре нека је син и ћерка кремирају; могу да јој пале свеће на гробљима шведским... Итд.
Да ли се то догодило? Или нешто друго, треће? Не знам. Тако је глупо што смо се растали баш кад се чинило да смо се саживели... Али, шта више да причам? Њена деца, пре свега, син и ћерка, не би одговорили да им пишем, јер су ме доживљавали као уљеза, неког који им отима и присваја мајку, самохрану мајку, једног јединог живог родитеља... Наравно да је то бесмислено, али тако је....
* *
Боље да не читам овакве записе и искуства, апсурдна. Међутим, не да ми мира то што сам на њеном профилу на твитеру (2021.) открио, тек јуче, њено измишљено презиме ("Сириус Моја перспектива" "Sirius mein Blickwinkel"). Б. је значи имала те суицидне "наступе" вероватно и у данима када је отварала тај профил; верујући да ће некако "преболети" то наше искуство, које није за потцењивање... бојао сам се када су је обузмале те њене меланхолије које су навирале из неких дубоких понора севдалинки, из неког фамилијарног јеврејско- српско - хрватског - немачког порекла, и које су се завршавале пијанствима која су је могло убити у тренутку...
Подцењивао сам истину овог афоризма.
Можда и наставим једном ову започету причу? Али шта ако тај НАСТАВАК не постоји?...
(...)
Нема коментара:
Постави коментар