ПОСЛЕ три године писања, обележених прекидима рада због замора, ишчитавањима написаног, немилосрдним поправкама текста, Драган Великић се читаоцима представља романом “Иследник”, у издању “Лагуне”, којим је затворио круг писања о свом детињству, страховима, о местима којих више нема, односима унутар породице.
Драган Великић
Нову књигу једног од најомиљенијих, најчитанијих и најпревођенијих домаћих писаца критичари су већ означили као најличнији Великићев роман до сада, у тесној вези са “Бонавиом”. У роману о мајци, и аутопоетичкој исповести, Великић покушава да проникне у свакодневицу прохујалог времена, исписујући повест о некадашњој земљи и људима.
* Књигу отварате Пекићевим цитатом да се човек после исповести не осећа ништа чистијим него што је био пре ње. Да ли вам се то потврдило на крају писања?
- Наводите само део цитата из Пекићевог “Златног руна” који сам узео за мото романа. Недостаје оно важније, а то је да се после исповести човек “осећа као канта за ђубре. Пошто је избацио из себе све своје боље верзије, остао је с најгором, оном која се никад ником не исповеда”. Са том верзијом, тачније, са њеном књижевном пројекцијом, покушао сам да дешавања и догађаје из властитог живота сагледам на ширем плану, да напишем причу која ће бити блиска читаоцима, причу у којој ће се делимично препознати.
* Због чега сте решили да се упустите у ову исповест и пред читаоцима отворите “емотивну црну кутију” живота?
- “Иследник” није пука исповест, већ роман у којем сам извесне догађаје и призоре из властитог живота пресложио и повезао. Смрт мајке јесте тренутак када се отвара емотивна црна кутија. Шта је роман до покушај да се неколико кадрова свакодневице доведе у узрочно-последични след, да се ослободи прича која постоји као што постоји скулптура у комаду необрађеног камена. Свако у себи носи невидљиву библиотеку, хор ненаписаних романа.
* Колико је тешко искрено општити са прошлошћу и њеним траговима, мирисима, гласовима, предметима?
- Искреност је категорија која сама по себи у литератури није никакав квалитет. Уверљивост књижевног дела зависи о дару, о вештини да се исприча прича коју ће сваки читалац доживети као блиску. Прошлост никада није завршена, нити постоји једна дефинитивна и важећа верзија. Прошлост у нама живи, и мења се како се и ми мењамо и сазревамо.
ПОЧЕТАК ПИСАЊА* Успевате ли да откријете када сте и зашто постали писац? - Није то била напрасна одлука која се бележи датумом. До тога је долазило постепено. Чак када би било могуће тачно одредити када сам и зашто постао писац, не видим да je то од неке важности, ни за мене, нити за моје читаоце.
* Постоји ли безбедно растојање од животних и историјских ломова, са ког се може мирно погледати уназад?
- Не верујем. Јер, где год да живите околности неумитно утичу на наш поглед на свет. Кула од слоноваче није решење. Какав би то живот био уколико би се живео на растојању? Можемо се ми одмакнути, али време које нам је запало, хтели ми то или не, носи нас често мимо наше воље. Ипак, увек имамо избор. Не прихватам алиби “Таква су времена била” као оправдање за кукавичлук и лицемерје.
* Саопштавате да овај град и земља нису више они у којима сте се родили и одрастали. У шта су се претворили?
- Немам одговор другачији од оног који сам дао на крају романа. Дакле, у “Иследнику” кажем: “Свет је постао посед карикатура. Ђаво је сувишан, превара је опште стање. Није ово више онај град у којем сам рођен. У међувремену - а то је читав један људски век - претворио се у станиште перача новца, ниских чела и мутна погледа, плаћених убица, лажљивих ктитора, фалсификатора свих фела, оних, који купују грађевинске дозволе, изводе из матичних књига, држављанства, дипломе и молитвене доручке.
Није ово више земља у којој сам одрастао, већ пољана где варалице, сецикесе и пеливани увесељавају бесловесни пук. Знам, ни другде није боље. Такво ми је време запало. Стигну векови када завладају Вандали, Хуни, Визиготи, када се тоне под стиснутом песницом једноумља. Када глупост завлада, када простаци преплаве свет. Јер, на крају варвари увек дођу.”
И још нешто. Варвари немају политички предзнак. Варвари су стање духа. Имате га и на националним фреквенцијама.
НАЈВИШЕ ЈЕ СНОВА* Да ли је ово сећање на проживљени, али и на непроживљени живот?
- Све чега се сећамо јесте проживљено. Наша се прошлост не састоји само од догођеног. Много више је ту измаштаног. Највише је снова. Како старимо, све се то поново преслаже. Сведоци истог догађаја, памте га у другачијим тоналитетима. Најбољи пример су јубиларне годишњице матура, када се после двадесет, тридесет, четрдесет година окупи једна генерација, и сваки судеоник има неку своју верзију давних догађаја, као у чувеном Куросавином филму “Рашомон”.
* У “Иследнику” је поред породичне приче, испричана и прича о нашем времену.
- У свим мојим романима веома су јасне временске и просторне координате. Нису се животи које описујем дешавали у стратосфери, већ у веома конкретним градовима, државама, политичким режимима. Мој јунак повезује две епохе. Такво му је време запало, да буде сведок нестајања једног, и настајања неког сасвим другачијег времена.
* Па какво је то другачије време?
- Ми где год да се нађемо имамо лоше време. Откако знам за себе живимо у кризама. И као тркачи пси вечно јуримо механичког зеца који нам стално измиче. Тај зец је оно боље сутра које никако да сване. Никада нећемо живети боље све док верујемо да неко други уместо нас може да нам уреди живот. Ово је време опште хипнозе. Сами смо одабрали све што нам се дешава. Слободан човек се разликује од неслободног, пре свега по томе што преузима одговорност за своје поступке, не заклања се иза другог.
Ово је време пада свих вредности. Турске серије су простор бекства. Али, оне нису најгоре што нам се дешава. Ипак су то лаке дроге. Ријалити програми су хероин, потпуни пораз људског у нама. Наравно, не због порнографије, која је жанр као и сваки други, већ због свих оних сподоба које се вуку по студијима, бенаве се и изговарају бесмислице. Увек се питам какав је ментални склоп гледаоца који ужива у тим ријалитијима где дефилује људски отпад. Које профиле хомо сапиенса то толико забавља, да усвајају реплике, и сав тај декор простаклука, који им је модел по којем би да живе своје животе, испражњене од сваког смисла.
* Како у таквом добу пролази књига, каква је сада улога и утицај књижевности на наше животе?
- Не можете очекивати да у таквом друштву књижевност, и уопште уметност има неку значајнију улогу у едукацији и свакодневном животу. Не памтим када сам видео у београдским позориштима неког политичара. Евентуално дођу на премијере представа које у вредносном смислу не одмичу много од турских серија.
Великић: Свет у коме је и ђаво сувишан | Култура | Novosti.rs
