ЧИТАВА збирка експоната и сведочанстава о животном путу војводе Петра Бојовића и каријери од 46 година под заставом отаџбине још увек је далеко од очију јавности. Судбина и путеви су јој исти као и дуго заборављене заслуге и војничко умеће једног од четворице српских војсковођа с краја 19. и почетка 20. века.
- Тренутно је евидентирано 20 драгоцености из заоставштине војводе Бојовића, које су у приватним збиркама - открива за "Новости" Радивоје Бојовић, музејски саветник Народног музеја у Чачку. - Делови војне опреме и лични предмети, уопштено речено, у власништву су породица из лозе Бојовића или даљих сродника и других личности у Београду и неким местима Србије.
У овом музеју годинама настоје да дођу до тих драгоцености и обогате збирку или да их позајме за изложбе. Трага се за сабљом војводе са које су током Другог светског рата, наводно, продате сребрне корице, као и за оружјем војводиног оца Перуте, које је било занатске израде и за време рата склоњено из куће. У некој остави су, кажу, и медаље војводиних синова, фотографије...
Млађи нараштаји и генерације којима славни војсковођа није смео да буде узор имаће ускоро прилику да се упознају са путем који је Бојовић прешао од златарског чобанчета и турског роба, па у шест ратова, од водника до начелника штаба Врховне команде и команданта Прве армије у пробоју Солунског фронта.
- У Дому војске у Београду 30. септембра отвара се изложба са експонатима којима располажу установе чувари баштине и низом драгоцености из приватних збирки
. Београђани ће први пут имати прилику да виде изложбу чачанског музеја "Живот и победе" из 2008. године, која годинама обилази Србију - истиче Бојовић.
Црвени мундир, најсвечанији део одеће војводe Бојовића
Из Председништва Србије преселиће се изложба "Војвода Петар Бојовић - знамења славе и части", колекција од 26 одличја, коју је, испуњавајући завет војводиног сина Добросава, 56 година чувао Коста Ракић (94) и недавно предао у аманет српском народу. Изложба ће за ову прилику, према речима кустоса Бојовића, бити обогаћена униформама војводе Бојовића и сабљама, које до сада нису излагане.
Трагање за експонатима из заоставштине војводе Бојовића, која је расута и развлачена, пре свега због трагичног краја његове породице, али и заборава, кратког аршина и памети ослободилаца Београда из 1944. године, који нису марили за заслуге остарелог ратника, чачански музеј започео је 1984. године. Откриће низа драгоцености и склапање коцкица мозаика отежава што су помрли власници, а међу неким наследницима трају спорови.
КОСТА РАКИЋ ДАРОВАО И УНИФОРМЕ
- Још 1984. године Коста Ракић је Музеју у Чачку даровао делове униформи војводе Бојовића и није желео никакав публицитет. Поштовали смо ту жељу - открива тајну Бојовић, додајући: - Велики војводски мундир, црни војводски дворедни мундир са шапком, војводска црна блуза и војводски шињел су јединствени и најдрагоценије примерци службеног одела Српске војске. Не постоје други сачувани примерци.
ДРУГИ ЗАВИЧАЈ ВОЈВОДЕ
- Моравички крај је био други завичај војводе Бојовића, јер се у село Радаљево доселила његова породица после бекства реко границе на Јавору 1867. године из родних Мишевића, на Златару. Петар је основну школу похађао у Ивањици, његова породица се у тренуцима неизвесности током Првог светског рата склањала у Чачак, у кућу која је касније била резиденција његовог брата, владике Јефрема. Варош поред Западне Мораве била је место у коме је радо боравио у гостима код брата, а и војводе Степе Степановића - истичу у чачанском музеју.