УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Српска Квочка

Достојевски је био визионар, и у овом одломку, горе. Као и у другим стварима. Европа и свет су ушле у тај „почетак“. Стотинак и нешто година касније. Читајући бележнице Достојевског, поново, у ствари, читам нешто иако давно записано, много боље, од наших данашњих и новина и књига. Електронска издања појединих новина пуна су коментара читалаца, који потврђују страшну истину: да је малени српски народ, доведен на ивицу биолошког опстанка, толико подељен, да то изгледа апсурдно. Подељен је верски,идеолошки, партијски: не само комунизам, не само екстремне идеологије, него и ислам, тј. дуго турско ропство, оставили су неизбрисиве трагове на менталитет, народни живот, историју, душу. Новине су смеће, поједини електронски медији су смеће, награђиване књиге су смеће – овде би комуналцима требало децинија да све то почисте, али то би било - бојим се - узалудно, јер би убрзо и после тога, ако буде било и тада Срба, опет у неком маскираном облику проговорила квочка из овог народа, коме припадам. Овом народу као да је то постало знак препознавања да производи друге народе....

=извор:>Читајући бележнице Достојевског поново

ЛеЗ 0007317

недеља, 02. септембар 2012.

Грачаница све ближа потопу!/ Биљана Живковић



 
Грачаница све ближа потопу!

У својој држави, моћног енергокапацитета, Срби ће бити највећи глобални просјаци струје и воде. Срби ће постати, поред прадедовске земље бескућници, јер ће их ишчупати заједно са словенским и светосавским кореном „процесом” расељавања зарад нове „прерасподеле” природног богатства. Срби постају и духовни јадници, јер у 21. веку равнодушно допуштају уништавање својих светиња зарад нових брана и „забрана”

Времена су великих искушења. Ми Срби, то осећамо на својој кожи више од 15 година. Вапимо за порушеним светињама у несрећним ратовима, у крхотинама балканске неслоге у Хрватској, БиХ, на Косову и Метохији. Проклињемо злочинце и заклињемо се да ћемо светиње бранити и поново их на истом месту градити! И очи су нам пуне суза! Потом, искрсну тренуци и околности које стављају огледало пред српско духовно и национално лице и биће. Како један те исти народ може да осуђује туђа зверства у рушењу наших светиња, а да затвара очи када се дешава да древне богомоље, нестају у срцу српске земље, вољом неког у Србији!?
  Такав је случај са непроцењиво вредном и прелепом црквом „Грачаницом” код Ваљева која је, све су прилике, много старија него што то званична историја тврди. Неки записи кажу да је грађена у 14 веку. Али, споменици, стећци, надгробне старосавне плоче око манастирске цркве посвећене св. Архангелу Михајилу, говоре да има много посла за стручњаке археологе и историчаре предхришћанског и ранохришћанског периода. Зна се да је нашом предачком земљом ходао апостол Павле! То тврде светски  историчари и антрополози, попут проф. др Србољуба Живановића... Логично је да су наши преци, прихватајући у најранијем времену хришћанство, градили богомоље. Па макар оне биле катакомбе! Шта је са траговима „немуштих” српскословенских времена пре Немањића? Спаљивани су древни црквени записи у Србаља? Мали је број учених Срба који су покушали гласно да одговоре на питања која се тичу наше аутохтоности и самобитности. Светски лингвисти данас признају да је српски језик најстарији живи језик у Европи (Европа, то беше Стари Континент!) али када се покрене прича о нашем прапореклу (јер тешко ономе, ко га нема), тада се затварају сва врата, историјски и научни прозори! И занеме званичне институције и институти, и у садашњој Србији, у бившој СФРЈ, и у свету? Зашто је то тако? Шта то Срби не смеју да знају?! Скоро да нам је било забрањено у претходних 70 година да се интересујемо за СЕБЕ.  Али, оставимо старе чињенице и древну историју за нека светлија времена и боље генерације Срба.
О томе мислимо у порти Грачанице. Све у окружењу говори у прилог нашем размишљању. Који споменик, који запис, који камен је у нама пробудио жељу да се отиснемно у далеку прошлост? Шта нас је у Грачаници толико приближило прецима?!
Околна брда с обе стране реке Сушице, аветињски су јалова, разваљена, раскопана, без шљивика, воћњака, пашњака, без стада. Без човека! Све је на том великом простору уништено. На прашњавим прокопаним шљунковитим друмовима, по некада прекрасној, сада разореној питомини Србије, језде транспортери, камиони,  раде булдожери и багери. Све је под дебелим слојем прашине, која се увлачи у очи, косу, кожу, грло. Мештани ћуте. С неповерењем гледају у машине, али уплашено у свакога ко их пита за брану. Плаше се да говоре, тешка су и опасна времена; њихова напаћена деца добила транзиционе отказе у оближњем Ваљеву, па су их сада глобалистички упослили неки нови ЈКП извођачи, да барем  зрнца, од прашњавог хлеба, имају.
 Србе жедне преко воде преводе!
 Много потмулог са собом је донело ново време, авет новог светског поретка. Дошло је тако брзо, да Срби нису успели да се саберу, а други су се сабирали. И сабрали!  А ми смо били и остали, у хаосу.
У дворишном делу светиње је 50-так Срба. Телима бране ваљевску Грачаницу од комуналног и научног прекопавања и најављеног роварења у олтару. Грачаници прети потапање. Срби поново „даве” своје светиње! Тако се могу схватити дугогодишњи поступци ЈКП Колубара, Хидротехнике Ровни и ваљевског Завода за заштиту споменика културе. И не само њих. Све су покренули политичари 1987. залажући се за изградњу бране у срцу Србије. Онда су археолози започели да копају први слој земље у грачаничкој порти. Извадили су много костију. Вршљали по гробовима, узнемирили  предачка почивалишта.

Потом, задовољни „учинком” стрпали су кости у 160 врећа и „сместили” вреће с костима у гаражу Истраживачке станице „Петница”. Године су пролазиле, држава, установе, па ни сама СПЦ нису нашли за сходно да се тих осамдесетих „баве” костима упокојених монаха, митрополита, Срба властелина, њихових жена, деце. Онда је народ ваљевске општине, згрожен небригом, сакупио новац за изградњу заједничке гробнице, замолио свештенство да освештају (надам се бесплатно!) гробну плочу (испод које почивају кости српске).
У катастру земаљском СПЦ и у катастру небеском, нико нема право да „изводи” радове. Нико није видео одобрење епископа ваљевског Милутина за тако нешто -  говори нам монах Антоније, који се годинама бори да се Грачаница спасе од потапања.
Сабрали су се малобројни Срби у порти. Неко чита молитве. Манастирска црква затворена је за намернике и вернике. Отвара се, како смо чули, само за недељну литургију. Двојица монаха, не иду редовно на јутарњу и вечерњу службу, вероватно, онеспокојени околностима. Монаси у свом изоловном свету,  новом конаку- вероватно, Богу се моле. И напољу, народ се моли! Између „отворених” и „затворених” молитвеника – радници и археолози ваљевског Завода за заштиту споменика културе! Копају, бележе! Утисак је да им је непријатно, али мора се. Ваља хлеб зарадити! Тог дана су завршили испокапање темеља конака, веле да је 14. века. Потом ће да маркирају, исцртају положај, облик старе грађевине, унесу податке о времену изградње здања. И све ће, поново, земљом прекрити. То је, истиче вођа групе археолог Булић, због потоњих генерација. Да се зна што је све било у манастирској порти!?
Стражари грачанички
  Коме смета жеља да се Грачаница сачува, питале су се Мира Н. (50) и Милица Р. (35) из Београда. Успешне су особе у својим професијама. Пропутовале свет. Чуле су за ову светињу. Пожелеле да, макар, један дан буду верни стражари грачанички.  
  Битка за опстанак Грачанице траје три деценије, откада је у  комунистичко време решено да у ваљевском крају народу треба више воде; те да, поред ТЕ Никола Тесла, Срби „немају” струје. Наравно, опробани рецепт је: уз пут их реселити, стазе им затрти, и села и светиње. Трагове постојања. Успевало је више од 70 година! Уосталом, најбоље је тај „процес” препустити самим Србима! Постали су Срби данас глобални надстручњаци у сопственој пропасти.
  С десне стране манастирске цркве је капела у запуштеном стању. Врата су широм отворена, а на олтарском месту избледела икона Богородице Хиландарске. Све остало прогутао је малтер. Као да је неко започео реконструкцију капале, па стао! С леве стране капелице, костурница. Па споменици, камене плоче, стећци. Древна нема обележја исписана предачким писмима: старословенским,  или црквенословенским, славеносербским... Наша историја! Оно што су нам у аманет љубављу преци остављали. Обилазимо шири простор. На свакој стопи знамења, трагови, печати времена давног. Остали су - за нас који данас постојимо, да бисмо их ми сачували - за оне који треба да дођу.
30-годишњи Ђорђе Бирчанин нам показује околна села, која ће са првим таласима нестати у језерском муљу. Прелетамо погледом по брдима где су начичкана сеоца: Сушица, Стубо, Тубравић, Балиновић...
Има Срба који нису равнодушни и који ће, ако треба, телом бранити Грачаницу. Овде сам данас да умирим савест пред Богом, собом и потомцима. Не могу да се отмем утиску да је напета отмосфера у грачаничкој порти, у великој мери, одраз околности у нашој земљи; духовних, политичких, историјских. Овде то најбоље можете да видите и осетите. У Грачаници се сви огледамо – указује млади човек из Ваљева.
Милена Ашковић (71)  из Балиновића, напомиње да је, откако зна за себе, народ у овом крају веома поштовао светињу. Али времена су се изменила.
 Зна се да је владика Николај посећивао манастир и када је видео да је у запуштеном стању, изградио је кубе. Сећам се да су нам, још док сам била дете, стари говорили да је Грачаница од давнина, да су све потоње Грачанице, и косовска, херцеговачка имена добијале по овој - најстаријој. Историју пише онај ко победи и ко има силу, па није чудо што је српски народ осујећен у важним сазнањима. Не владам историјским бројкама, подацима, али знам да ми срце овде заигра, јер осећам љубав и благост светиње. О чудотворним исцељењима би могле књиге да се напишу. Али, ми смо забораван и незахвалан народ.
  Александар Маринковић (40) не разуме зашто се СПЦ званично није укључила у спасавање Грачанице.
У животу ми се дешавало да ми баш ова светиња помогне, онда када људи изневере. Често долазим и жао ми је што спасавање Грачанице, очување њене светости и лепоте није организовала званично СПЦ. Овако, ми сами дођемо, да покажемо да нам је не могу из срца ишчупати. Све што видите или је свето или древна историја.
Снежана Илић (47) казује о личном искуству, великој помоћи храма у време када су лекари „дигли руке” од ње.
 Била је сам веома млада, студент, а тешко болесна. Суочавала сам се са страхом од непокретности због болесне кичме. Изгубила сам и вид. Ја сам живи сведок Божје милости у манастиру Грачаница. Наша светиња ми је помогла. Када сам се, појавила потуно здрава мојим лекарима, нису могли да верују. Видите, газим пету деценију, наочаре не носим. Видим одлично, а са болесном кичмом и другим болестима давно сам се, Богу хвала, опростила. Осетила сам овде љубав Свевишњег према човеку. За све добро, дугујем Богу и жртвоваћу се за сваку нашу светињу. Долазим да чувам Грачаницу од пролећа прошле године, откако су ЈК Колубара, Хидротехника Ровни и Завод за заштиту споменика културе интензивирали уништавање свега што је драгоцено: природе, брда, стотине хектара шуме. Опустошили су села. Упоредо је почело и харање по Грачаници. Питам се, имају ли савести људи који одлучују о потапању светиње? Плаше ли се за ближње? Казују неки свештеници и историчари да је манастир некада био духовни ценар Срба у овом крају.
Молитва за рушитеље!
Јордан Миловановић (54) са озбиљношћу посматра сваки замах крампа и мотике по порти.  Овог спарног дана радици Завода ЗСК из Ваљева ископали су темеље старог конака. Траже и људске кости. Приближавају се улазу у саму светињу.
Ови хоће живој цркви да прекопавају унутрашњост, чак крампом да скрнаве олтар. Други желе да пошаљу у муљ и заборав манастир који има чудесну моћ. Дошао сам да покажем колико ми је стало до Грачанице. Све бих учинио да је не потопе. Мој живот је везан за манастир, чини ми се, вођен сам будним оком светитеља. Стојим, молим се за оне који не знају шта руше! И надам се неком чуду! Чувам манастир због оних који ће доћи у молитви, љубављу штићени. Знам људе који су овде излечени, и децу, жене. Плашим се за наш народ, вери је поново почео да окреће леђа. Лепо је рекао апостол Павле: „Кад је Бог са мном, ко ће против мене”?
У северном делу порте до Јордана, на старом камену, седи Срђан Мирчетић  из Ваљева (50).
 У Грачаници видим свој народ, своје родитеље, ближње, Светог Саву, наше православље. Ја сам пример човека који до пре две године није знао да постоји ова светиња. Осетио сам сву благодат, ја тада неверујући. Имам два сина. Млађи завршава Теолошки факултет, а старији је будући лекар. Пошто су нам деца одрасла, супруга чија ме је љубав довела до Грачанице, и ја, узели смо двоје дечице на хранитељство. Знам да је Грачаница брана против таме зла над Србијом. Говорим да чују или прочитају младе генерације и да не буду као што смо ми били. Ако је веровати хидрогеолозима, језеро које желе да акумулирају загадиће наше пијаће воде, а за десетак година ће пореметити климу. Влажност терена ће покренути клизишта, изазвати земљотресе! Стрепим да ће Ваљево једнога дана опустети због трусова, влаге, магле. Боли ме и све видљивија радзељеност унутар СПЦ и не разумем како посрнули великодостојници могу да седе у светом Синоду. Па они својом издајом иду на руку нашим вековним непријатељима. Издали су Светог Саву, Св. Сименона, Св. Василија Острошког, Ава Јустина, Св. Николаја жичког... Ругају се нама који чувамо Светосавље. Ките се папиним знамењима и крстовима! Велико је проклетство на таквима!
 Светитељева порука!
 Стиче се утисак да је монах Антоније, тихи молитвеник, увек тамо где треба! Рођен је у Ваљеву па му је Грачаница у срцу од дечачких дана. Касније, када је стасао у монаха, схватио је улогу и значај светиња и храма за који се данас боре малобројни. Раде то Савини Срби, осим свакодневним доласком, молитвама, чувањем храма и потписима апела да се сачува Грачаница. Тражиће 30 хиљада потписника заштиту Грачанице од српског Парламента.
   Памтим да је деда Неђо, из богомољачког покрета, приповедао о владици Николају и Грачаници. Пратили су, једном приликом, св. оца Николаја на путу од Жиче до манастира Пустиње. Владика је на том путешествију прво пошао на молитву и поклоњење у Грачаницу. Његови пратиоци су се молили у певници, а Николај у олтару. Док су путовали према ваљевском крају, десетак верника пратилаца тражило је од владике благослов за поход на Свету Гору. То јутро у Грачаници је било много света. Литургија се завршила, већина верника се разишла, али владика је и даље био у светињи. Време је пролазило. Нико није ни смео да га узнемири. Знали су да се Николај српски – моли! После четири часа, он је изашао, с подигнутим рукама, корачајучи уназад, лицем према олтару, да случајно светињи леђа не окрене, говорећи:
„Не можете сада на Свету Гору. Ево, Срби, пред вама је овде, ваша Света Гора”.
 Те 1930. године послао је мајсторе из Лелића да изграде кубе на Грачаници. Одлуком Владе Србије 1997. Грачаница је проглашена за споменик културе од посебног значаја. Несхатљиво је да Влада српска погазила сопствену одлуку. Све што бих рекао о Грачаници, мало је. За наук неке буде садашњим генерацијама оно што су учиниле далеке генерације Срба након пропасти Отоманског царства, после Првог и Другог српског устанка. Наиме, зна се да су наше светиње биле уништаване у потовековном мраку Османлија, напуштене, претворене у рушевине. Тако је било и са Грачаницом. Али, из места где се налазио олтар стасала је огромна липа, која је стотинама година чувала манастир од затирања. Зуб времена није могао светињу да претвори у камен. Када су дошла боља времена, поново су Срби обновили Грачаницу. Она им је узвртила чудом љубави, излечења, отклањала искушења, побеђувала за њих њихове болести, чувала их од смрти, штитила од злог - боље од било које земаљске војске. Али, ти исти верници, знали су да липа мора да се склони како би саградили кров. Посекли су дрво, а у олтару су сачували пањ. Он је и сада ту. Нису Срби желели да бетонирају остатак липе у олтару. То је величанствена порука; Срби оковани патњом, вековном мржњом, страхом од Турака, нису желели липу да забораве. Они су је благосиљали што им је манастирски олтар сачувала. Данашње генерације Срба не желе живу светињу да сачувају. Овде сваки Србин треба да дође, да штити, да тражи да висина језера не прамаши Грачаницу. Макар се то може  – поручује монах Антоније.
 Да ли ће рушитељи схватити да нестајањем Грачанице секу сопствени корен? Србија је препуна успешних социјалистичких језера, али и промашених инвстиција, приватизација... И великих профитабилних хидроцентрала, које ће убрзо променити власника. Европа одвећ нервозна, са негодовањем и подозрењем гледа на још нереализован пројекат глобалног отимања водених и енергетских ресурса, којима је Србија пребогата. После рушења светиња, предстоји поробљавање река, језера и свега у нашој земљи - што значи живот! А само нам још воду и струју нису отели! Тако ће Срби поред бројних хидроцентрала и свог Тесле, постати највећи глобални просјаци струје и воде у свету. И то у својој земљи богатој (Богом даној), здравом пијаћом водом и завидним електро капацитетима! Срби ће, поред предачке земље, бити бескућници, јер ће их ишчупати заједно са њиховим словенским кореном процесом расељавања зарад нове „прерасподеле” природног богатства. Срби постају и духовни јадници, јер у 21. веку равнодушно допуштају уништавање још једне светиње, зарад нових брана и забрана. У исто време, на југу и југозападу Србије, граде се убрзано неке „друге” богомоље. Ти „други” добро знају шта значи на туђој земљи изградити „своју” светињу, а шта значи порушити сопствену светињу у сопственој земљи.  Надају се Срби да ће све проћи без последица.
 Воде у  реци Сушици од овог лета – нема. Као да је Створитељ њеним називом желео да предупреди, пре 30 година, започету изградњу бране... И као да сада хоће жарким летима да исуши околне реке и речице.

                                                            Забележила Биљана Живковић
 _____ Препоручени чланак. Препоручио Батуран

Нема коментара:

Постави коментар