Атлантида / мистерија

Мистериозна Атлантида постојала је на грчким острвима Криту и Санторинију (Тери), пре око четири хиљаде година, њеним царством управљали су Минојци, узвишени уметници, бродоградитељи и поморци, који су много пре него што им је то признала историографија допловили до северозапада Француске, југозапада Шпаније, обишли Средоземље, Америку, север Африке, све до Индије. Ову тезу доказује британски поморски официр и историчар поморства Гавин Мензиз у свом новом делу „Ишчезло царство Атлантиде”, које је код нас објавила „Лагуна”, у преводу Дубравке Срећковић-Дивковић. Ауторово становиште је да је Платон заиста описивао минојску цивилизацију пишући о Атлантиди.
У разговору са Мензизом сазнајемо за огроман успех његове претходне две књиге „1421. година када је Кина открила свет” и „1434. година када је величанствена кинеска флота допловила до Италије и подстакла Ренесансу”, које такође представљају изазов историографији. Сазнајемо, и за његово изненадно интересовање и за Атлантиду.
– У поменуте две књиге заступам став да су Кинези открили свет и Америку пре Колумба, а да је Колумбо користио кинеске мапе на својим путовањима. Много сам путовао и представљао ове књиге, и током једног божићњег предаха, отишао сам са супругом на Крит. Током шетње наишли смо на палату Фест, а водич нам је објаснио да је била изграђена пре четири хиљаде година. Људи минојске цивилизације путовали су до Египта, Америке, Индије, а неки од доказа налазе се на вазама које датирају из периода од три хиљаде година пре Христа, са сликама импресивне поморске флоте – каже Гавин Мензиз.
Наш саговорник објашњава да је минојска цивилизација дословно збрисана страшним вулканом, који је преплавио Санторини и Крит, око 1500. године старе ере. Међутим, многи трагови показују трговачку и поморску моћ Минојаца.
– Пронађене су олупине три велика брода, на обалама Турске, око Бодрума, на којима је превожен бакар, док су у олупинама сачувана добра која потичу из чак шест различитих цивилизација. Комад кљове индијског слона, зуби афричког нилског коња, шкољке из Индијског океана, ћилибар из Балтичког мора, злато из Израела и плаво стакло из Египта, све је сачувано. Нико не може да порекне да је ћилибар пронађен у тим бродовима потекао управо са Балтика. Такође, у тамошњим музејима видели смо вазе које датирају из истог периода 1500. година пре нове ере. Књига заправо описује наша путовања и све доказе које смо пронашли – додаје Мензиз, уз објашњење да је за бакар, чистоће од најмање 99 одсто, који је на турским обалама под водом очуван и после 3 500 година, Америка једино извориште.
– То је бакар са Горњег језера на канадско-америчкој граници. Испоставило се да су милиони килограма бакра из Северне Америке ископани у другом миленијуму старе ере, и не зна се куда су извезени, али се претпоставља да су извезени у Европу.
Мензиз је чак и у „маглама” Стоунхенџа, највољенијем британском споменику, видео утицаје Минојаца, за које тврди да су у Британију стигли најкасније 2300. године старе ере.
Гавин Мензиз истиче да је Платон био невероватно тачан у опису минојских кућа, које су биле од црвене, беле и црне цигле, са текућом водом. Нестале су у космичкој несрећи, којој је претходила појава два сунца на небу.
– На моје одушевљење, сада ми је речено да су људи Панчева у локалном листу „Панчевац” описали до детаља, 1804. године, два сунца на небу, и у овом случају то може да буде Битлђус звезда. У будућности више ћу се занимати за тај догађај у Панчеву, тако да бих могао чешће да будем панчевачки гост – приметио је Мензиз, који је у више наврата боравио у Београду, чак и немирне 1968. године.
Он каже да на академска оспоравања не одговара, да има тринаест хиљада пријатеља на веб сајтовима, и да ништа није боље од лоше критике за продају књига. Његова претходна два бестселера објављена су у сто осам држава, у седамдесет два издања и на тридесет језика.

Марина Вулићевић

објављено:Политика:  19.02.2013.

      Извор: видети више: http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Iscezlo-carstvo-Atlantide.sr.html

О поезији Бранка Миљковића из угла Естетике и Филозофије /Санда Ристић- Стојановић

II

Хераклит и Филозофија природе

 

Приметно је да је због учестале појаве појма ( речи ) ватра у поезији Бранка Миљковића често тумачено да је Бранкова ватра Хераклитовска.Моја идеја  је да појасним мало Хераклитову филозофију у контексту саме уметности ( песништва ) и развитка самог друштва.Хераклит се обично назива мрачним и говори се да је његова филозофија тајновита.

Хераклит је један од оних филозофа природе( од Милетске школе до Леукипа и Демокрита ) чија је тема дакле основна упознавање природе и природних закона.Жеља за упознавањем природе проистиче из и због незнања које је у то доба било уобичајено када су тумачене природне појаве.Грчка митологија и религија ( политеизам ) имају значајну улогу у томе.Када би ударио гром Грци су мислили да се то одређени Богови љуте.Грчки филозофи предузимају покушаје да утврде који је први принцип света  ( архе ).Многи тумамачи сматрају да је архе код Хераклита – ватра. У новије време се за Хераклитов архе сматра- борба супротности.“ Рат ( полемос ) је отац свих ствари“.А стална промена и вечна борба ( рат ) супротности чини норму живота тј. његов логос. Дакле борба супротности и промена је оно што је Хераклит уочио. Његова филозофија је ( без обзира на митске украсе ) рационална јер говори и открива природне законе ( нужности ). Ти закони се откривају и у равни космологије и теологије ( човек, истина, Бог – све сами метафизички појмови ).

Значајно је и Хераклитово бављење етичким питањима. А разматрајући питање о човеку он долази до закључка да је човеков задатак да открије рационалан принцип истине о настајању и пропадању у природи и да сва сазнања о томе човек треба да повеже са својим животом.Човеков живот претпоставља непрестани ризик. Али због тога не треба бити резигниран него бити активан ( у односу према бићу ).

Борба супротности, промена, ризик у свету, стални ризик у човековом животу.То су основне поставке Хераклитове филозофије. Не мора песник да користи појмове ватре, Сунца, дана и ноћи да би исказао да има свој песнички одговор на овакве теме. Многи савремени песници другачијом терминологијом нам дају свој песнички одговор на теме ризика, промена и борбе супротности. Оно што су нам Грчки филозофи природе открили то су рационални увиди у многе природне законе ( нужности ).

Бранко Миљковић као песник даје своје виђење света у коме свакако види рађање, умирање, рат, промене, неизвесност људског живота.Рат је за Грке био нешто уобичајено, готово тек са појавом Хришћанства ми добијамо праву осуду рата.

Бранко Миљковић користи многе појмове из природе и многе појмове који су саставни део природних закона и нужности. Али он је песник а није филозоф у правом смислу те речи у поезији. Имагинација и дар и његова машта чине га песником који с правом стоји на страни слободе ( као подручја људске креативности ). А наспрам те слободе је природна нужност.

Појам игре

Појам игре је веома значајан у Естетици и Филозофији . Постоје антрополошка схватања игре као нечег што је супротно раду и што је „ одмор „. Ипак постоји опасност у оваквом супротстављању рада и игре, зато што у повезаности игре и рада ми видимо смисао слободног људског живота и опстанка. Космолошко схватање игре посматра игру као нешто што превазилази саму људску делатност и одређује универзални начин постојања и збивања у самом космосу и свету. Многи Естетичари указују да се захваљујући уметности упознајемо и са људским и са космичким структурама и збивањима као игром.

О игри и појму игре много је писано у Филозофији и Естетици. Од Хераклитовог педесет и другог фрагмента „ Време је дете које се камичцима игра : дечије царство „.Тумачи овог фрагмента указују на игру као дечију, бесциљну, наивну и невину. Касније следе Платонова и Аристотелова разматрања игре.О суштини музике Платон у Законима каже „ Да и кажем да је она управо игра када не доноси нити какву штету нити корист „4.Код Аристотела имамо

( Политика )  констатацију да треба подржавати нагон за игром код деце, а игру треба посматрати као прекид рада. За разумевање Миљковићеве поезије мислим да нам је драгоцен Хераклитов претходно поменути фрагмент. Низ филозофа даље разматра питање игре. Хегел за мене разочаравајуће закључује да је игра пука забава те ако би уметност била игра свако би филозофирање о њој било бесмислено. Хегелов допринос Естетици је огроман ако се разматра његово писање о појму лепог, уметности итд.

За Кјеркегора игра је сама егзистенцијална структура људског деловања. Код Ничеа издвајам његово подударање ставова са Хераклитом о бесциљности игре. Гадамер се супротставља Канту и Шилеру и субјективном значењу појма игра. То подразумева да под игром не мислимо неко устројство душе ствараоца што се потврђује у  игрању већ „ начин битка уметничког дела самог „. То Гадамерово схватање је често критиковано због занемаривања процеса стварања и доживљаја у уметности.

Хајдегер је занимљив јер је свестан да се од Платона до савремене филозофије игра посматра метафизички. Али Хајдегерова поимања игре напуштају саму сферу естетског а и сам Хајдегер у својим познијим радовима се и не бави толико проблемом игре. Ипак значајан је његов закључак да се кроз историју филозофије игра објашњава помоћу идеја које одређују и игру и не игру. Игра као тема Естетике и Филозофије заступљена је и код многих других филозофа, али мој увид у савремену српску поезију ми указује да је песничка игра нешто чега има мало у данашњој српској поезији. Код једног броја песника услед мањка дара и вишка знања долази до ређања рогобатних речи и реченица без икакве димензије песничке игре. А код других песника услед огољених баналних слика нема ни

 језичких иновација, песничког захвата ни песничког језика. Такође нема ни песничке игре. Све је натегнуто а стихови су израз и исказ хињених мисли.

4 Платон, Закони ( II 667 Е)

Код Бранка Миљковића као изузетно даровитог песника присутна је права песничка игра, у складу са Шилеровим схватањем ( песничке ) игре .“ Поезија је лепа и слободна игра „- Шилер.А песник је прави љубитељ саме игре ради ње саме. Песник се игра са значењима , са речима, са стварима, са појавама, са тоталитетом, са светом, са свиме што њему као човеку нешто значи. Та игра песникова даје огромну снагу песниковим речима и његовој поезији и поезији самој.

Зашто је Бранко Миљковић велики песник ?

Бранко Миљковић је велики песник између осталог и зато што је оригиналан песник.( Мада се у последње време критичари утркују да укажу како и колико су други песници утицали на њега ).Ипак Бранкове метафоре су његове метафоре, а доживљај света искрен и личан. Кант је наравно указао да оригиналност није довољна да бисмо неког прогласили за великог уметника.( Постоје оригиналне бесмислице –Кант ).

Миљковић је велики песник зато што је његово дело :

-         Оригинално

-         Егземпларно

-         Наслеђе ( а не узор епигонисања )

Оригиналност значи и непредвидљивост ( великог уметника ). Да ли је било могуће предвидети појаву Пикаса ? Миљковић је и сам био свестан своје оригиналности. А о непредвидљивости је и сам рекао : „ Несрећа вас Салијериа је у томе што ме нисте очекивали, што сте се нашли затечени. И то што вас је један балавац од двадесет и кусур година преп...о.Да сам то чинио натенане, не би вас толико болело, а ја сам истрчао и ви то доживљавате као превару, то вам тешко пада. То не можете да поднесете „.

Егземпларност подразумева да су творевине великих уметника узори ( али та дела нису настала путем епигонисања и подржавања ). Дакле дело које има егземпларну вредност може и мора да буде модел и мера за естетски суд али никако није упутство за неког следећег уметника ствараоца.

Хартман је нагласио да многи млади људи се огледају у песништву и остварују неку и понеку димензију лепоте. Али зашто многи одустану од писања поезије касније. Хартманов одговор је : зато што схвате да им недостају идеје и зато што њихов доживљај света није дубок и суштински и зато што им је дело суштински шупље. У нашој средини догађа се обрнути процес. Уместо да „ песници „ пред себе постављају високе захтеве мерећи се са великим песницима као што је Бранко Миљковић, многи оспоравају велику поезију и видевши да су се многи недаровити овенчали разним наградама и признањима истрајавају на изградњи своје каријере, потајно се радујући што могу успут и да оспоре понеког великог песника као што је Оскар Давичо на пример.

Није случајно што је Миљковић говорећи о речи и поезији једном пријатељу говорио о Пикасу, том иноватору и великом револуционару у уметности : „ Реч је као лик испод Пикасове оловке: један је али видиш га у више варијанти, и више није као онај први, а на истом су папиру ...оставиш реч, а кад јој се поново вратиш, она ти се већ чини друкчијом. Она је у ствари у сталним менама.“Као великог песника Миљковића треба читати, али треба га читати као наслеђе а не треба његово дело посматрати као узор за епигонисање и кривотворење.

А наши критичари су склони да одмах неком песнику припишу како иде линијом овог или оног песника. То је потпуно супротно суштини уметности и суштини Естетике.Не кажем да неки песници не иду путевима и линијама неког песника али треба да знају и они и њихови критичари да нису довољно даровити да би дали уметности и поезији нешто особено, своје, оригинално.

Што се појма саме критике тиче, ја прихватам Кантов појам критике која у само филозофском смислу значи и означава : процес непристрасног процењивања неког предмета. Колико има данас критичара који данас непристрасно процењују неко уметничко дело ? Одговор је- веома мало.

Миљковић- мисаони песник али прави песник

„ Тело простире своју узалудност „( Бранко Миљковић )

А шта каже Кант за аналитичке судове. То су дакле објашњавајући судови. Аналитички судови рашчлањују субјекат на делове који су у њему на скривени начин садржани. Пример за аналитички суд – сва су тела распрострта. Да, асоцира Бранков став на Кантове аналитичке судове. Али Бранков стих је чиста поезија а не филозофија. Кренуо је од неког филозофског увида а написао чист лирски стих који сигурно нећемо анализирати и двоумити се да ли је аналитички или синтетички суд.

„ Најлепше певају заблуде „ ( Бранко Миљковић )

Разочаравајуће је тумачење овог стиха Драгана М. Јеремића – естетичара.5Јеремић је сматрао да је овај стих као и неки други стихови Бранка Миљковића произвољан.Чак је покушао и да их исправи.Уместо " Најлепше певају заблуде " може се рећи по Јеремићу  "Најлепше пева истина".Јеремић је очигледно неке Миљковићеве стихове посматрао као филозофске и са овим исправкама желео је да у њих унесе праву филозофску логику, занемарујући то да је песма Бранка Миљковића поезија и уметност а не филозофија. Мој став  је следећи.

 Постоје дијалектички парови : добро-зло, лепо-ружно, истина-лаж ( заблуда ). У филозофији кажемо да не можемо говорити о лепом ако не знамо шта је ружно и тако редом са свим супротним појмовима. Истина као филозофски појам је велико питање и велика тема Филозофије.

Али уметност и не треба да буде подручје истине.

5 Драган М. Јеремић, Прсти неверног Томе, Нолит, Београд,1965

Од песника како каже Хартман нико не тражи полагање рачуна, он је у сфери индивидуалног збивања, личних осећања, страсти, одлука. Георг Зимел лепо закључује да истина којој недостаје могућност заблуде и не спада у сферу људског. А живот из кога уметност црпи себе по Зимелу „ не трпи ону ужљебљеност која се затвара у себе, а која је својствена савршеној форми „.6 

„ Најлепше певају заблуде“ је прави поетски стих који говори о тријумфу уметности, слободе, права на грешку, на субјективно виђење ствари. Да није тако ниједан сликар се не би усудио да одступи од стварности коју слика и да је наслика из угла сопственог доживљаја.

Сартр- збивања

Слушала сам једном једног критичара који се чудио откуд неком песнику силна догађања, набрајања. Миљковићева поезија је пуна догађања, збивања и то је оно суштинско за праву поезију. Сартр каже „ Примарни задатак песника није да се изражава већ да из себе роди нови круг збивања ...“...“ песников бол постоји поетски ( бол који је постао песма )...“

„ Бол се не опева, стрепња  не слика него сва доживљавања по себи прерастају у самостална бића ....“.

Стално промишљање о песми и речима у Миљковићевој поезији у складу је са Сартровим речима : „ Песнику је свет речи прави свет, он занемарује реални, живи зачаурен међу речима „. Наравно да је песник загледан и у свет и у живот изван себе и да пише о томе али ова Сартрова констатација се може сместити у контекст његове идеје да песник не користи или не би требао да користи своју уметност да би уверио и комуницирао што је првенствено задатак прозног писца „.

Морална димензија- Смрћу против смрти

Један број песама инспирисан ратом, погибијом људи, погибијом песника, домовином написао је Бранко Миљковић у збирци – Смрћу против смрти. Сетила сам се поводом ове књиге Гернике ( Пикасо ). Пикасо је сликајући Гернику желео да осуди један злочин, али осим тога желео је да се том злочину одреди и право место у сећању, памћењу и свести цивилизованог друштва. Он се осећао одговорним да реагује на тај злочин.

6 Георг Зимел, Рембрант ( оглед из филозофије уметности ),Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, стр.131

И Миљковић ( у својим песмама )  и Пикасо сликајући своју Гернику дају свој одговор на смрт. Али то није она смрт која подразумева природни крај живота. То је насилна смрт. И оба уметника као сведоци рата и насиља дају одговор на многобројне погибије. Ипак свест о томе колико се неке теме саме намећу уметнику из стварности формулисаће Пикасо у оговору неким немачким критичарима „ То нисам учинио ја, то сте учинили ви „.

_______Текст објављен у зборнику Естетичког друштва Србије-„ Утицај естетике на уметност“( Естетичко друштво Србије- Београд, 2010.)

ЛИРИКА СА ТАЛОЖНИКА (ТРПЕЗНИКА) ВИДЕЛА ДУШЕ И РЕЧИ / Мирослав Тодоровић

Милош Јанковић: „Таложник“, Књижево друштво „Свети Сава“, Београд, 2012)

Милош Јанковић је  својеврсна појава у савременом српском песништву. Бројне објављене збирке песама, приређене књиге, антологије... потврђују да је полиграф велике  енергије еруптирао комплексну  поезију широког тематског спектра. Читава библиотека књига  уверљиво указује  на стваралачки и песнички феномен, ( „Велики   прасак поезије“) „Случај Јанковић.“

Он је песник који зна тајне певање, у више сфере песме преноси свој живот и стваралачка  интересовања даровито версификује  у полифону симфонију Речи. Из књиге у књигу његов глас се воздизао у песничке сфере духа и логоса. У низу песама филозофију стваралачке поетике исказује стиховима који комуницирају   с  поезијом и животима других песника чији се гласови у Јанковићевом гласу добили нови тон и потврдили да је песничка судбина одређена песмом, да је, Миљковићем казано „исто певати и умирати“.  Дистих

Грачаница све ближа потопу!/ Биљана Живковић

 

Грачаница све ближа потопу!

У својој држави, моћног енергокапацитета, Срби ће бити највећи глобални просјаци струје и воде. Срби ће постати, поред прадедовске земље бескућници, јер ће их ишчупати заједно са словенским и светосавским кореном „процесом” расељавања зарад нове „прерасподеле” природног богатства. Срби постају и духовни јадници, јер у 21. веку равнодушно допуштају уништавање својих светиња зарад нових брана и „забрана”

Времена су великих искушења. Ми Срби, то осећамо на својој кожи више од 15 година. Вапимо за порушеним светињама у несрећним ратовима, у крхотинама балканске неслоге у Хрватској, БиХ, на Косову и Метохији. Проклињемо злочинце и заклињемо се да ћемо светиње бранити и поново их на истом месту градити! И очи су нам пуне суза! Потом, искрсну тренуци и околности које стављају огледало пред српско духовно и национално лице и биће. Како један те исти народ може да осуђује туђа зверства у рушењу наших светиња, а да затвара очи када се дешава да древне богомоље, нестају у срцу српске земље, вољом неког у Србији!?

  Такав је случај са непроцењиво вредном и прелепом црквом „Грачаницом” код Ваљева која је, све су прилике, много старија него што то званична историја тврди. Неки записи кажу да је грађена у 14 веку. Али, споменици, стећци, надгробне старосавне плоче око манастирске цркве посвећене св. Архангелу Михајилу, говоре да има много посла за стручњаке археологе и историчаре предхришћанског и ранохришћанског периода. Зна се да је нашом предачком земљом ходао апостол Павле! То тврде светски  историчари и антрополози, попут проф. др Србољуба Живановића... Логично је да су наши преци, прихватајући у најранијем времену хришћанство, градили богомоље. Па макар оне биле катакомбе! Шта је са траговима „немуштих” српскословенских времена пре Немањића? Спаљивани су древни црквени записи у Србаља? Мали је број учених Срба који су покушали гласно да одговоре на питања која се тичу наше аутохтоности и самобитности. Светски лингвисти данас признају да је српски језик најстарији живи језик у Европи (Европа, то беше Стари Континент!) али када се покрене прича о нашем прапореклу (јер тешко ономе, ко га нема), тада се затварају сва врата, историјски и научни прозори! И занеме званичне институције и институти, и у садашњој Србији, у бившој СФРЈ, и у свету? Зашто је то тако? Шта то Срби не смеју да знају?! Скоро да нам је било забрањено у претходних 70 година да се интересујемо за СЕБЕ.  Али, оставимо старе чињенице и древну историју за нека светлија времена и боље генерације Срба.

О томе мислимо у порти Грачанице. Све у окружењу говори у прилог нашем размишљању. Који споменик, који запис, који камен је у нама пробудио жељу да се отиснемно у далеку прошлост? Шта нас је у Грачаници толико приближило прецима?!

Околна брда с обе стране реке Сушице, аветињски су јалова, разваљена, раскопана, без шљивика, воћњака, пашњака, без стада. Без човека! Све је на том великом простору уништено. На прашњавим прокопаним шљунковитим друмовима, по некада прекрасној, сада разореној питомини Србије, језде транспортери, камиони,  раде булдожери и багери. Све је под дебелим слојем прашине, која се увлачи у очи, косу, кожу, грло. Мештани ћуте. С неповерењем гледају у машине, али уплашено у свакога ко их пита за брану. Плаше се да говоре, тешка су и опасна времена; њихова напаћена деца добила транзиционе отказе у оближњем Ваљеву, па су их сада глобалистички упослили неки нови ЈКП извођачи, да барем  зрнца, од прашњавог хлеба, имају.

 Србе жедне преко воде преводе!

 Много потмулог са собом је донело ново време, авет новог светског поретка. Дошло је тако брзо, да Срби нису успели да се саберу, а други су се сабирали. И сабрали!  А ми смо били и остали, у хаосу.

У дворишном делу светиње је 50-так Срба. Телима бране ваљевску Грачаницу од комуналног и научног прекопавања и најављеног роварења у олтару. Грачаници прети потапање. Срби поново „даве” своје светиње! Тако се могу схватити дугогодишњи поступци ЈКП Колубара, Хидротехнике Ровни и ваљевског Завода за заштиту споменика културе. И не само њих. Све су покренули политичари 1987. залажући се за изградњу бране у срцу Србије. Онда су археолози започели да копају први слој земље у грачаничкој порти. Извадили су много костију. Вршљали по гробовима, узнемирили  предачка почивалишта.

Robert Tili, Tri pesme

BESCILJNO, BESMISLENO, BEZNADEŽNO

  

Živim-živim

  

Li?.....

ZA 36 GODINA

Prestao sam da zasmejavam i sebe i okolinu

Da se smejem

Izgubio sam društvo

I sve prijatelje

Otac i majka okrenuli su mi leđa

Onda i kćer

Žena nije ali je napokon umrla

Nije više imala snage za mene

Za sebe pogotovo

Postao sam depresivan

Postao sam alkoholičar i tabletoman

Postao sam ćutljiv

Izgubio duhovnost

Duhovitost

I visprenost

Oglupeo

I i

Zgubio sve

Čak i ono što nikada nisam n

I i

Mao

NIČEG NOVOG POD SUNCEM (VEŽBA IZ KREATIVNOG PISANIJA)

vest: nađena beba u kontejneru u Rakovici

opišite njen život

bulažnjenja o uspehu

slavi kao velikog naučnika

sportiste

biznismena

ne

dete je praćeno vonjom govana i jare avgustjulskih popodneva

samo kao pas lutalica

odrastalo u potpunom beznađu i očaju

pušilo kitu za doručak

ručak i večeru bi prespavalo

a noću išlo u džeparenje

nije imalo nikog da ga kad poodraste negde zaposli

kao kopača kanala ili deda seru

živelo je u haustorima i napuš(t)enim podrumima

i umrlo je u 53.godini kao klošar od gladi

samoće

i svih mogućih bolesti ovog sveta

samo pod raspećem kog je obgrlilo

kao nikad znanu majku

(Iz ciklusa JOŠ NE & VEĆ )

КОНКУРС за доделу Награде Златко Красни

МЕЂУНАРОДНИ ФЕСТИВАЛ ПОЕЗИЈЕ

СМЕДЕРЕВСКА ПЕСНИЧКА ЈЕСЕН

РАСПИСУЈЕ

КОНКУРС

за доделу

Награде Златко Красни

     Право предлагања преведених песничких књига, објављених од јула 2011. до јула 2012. године,  са српског и на српски језик живих аутора имају издавачи, преводиоци, удружења писаца, удружења преводилаца и појединци из Србије и из свих земаља света.

    Предлагач треба предложену књигу да достави (у три примерка превода и оригинал у једном примерку) на адресу:

Међународни фестивал поезије Смедеревска песничка јесен (за Награду Златко Красни), ПП 118, 11 300 Смедерево - до 15. септембра 2012. године.

     Име добитника ће бити саопштено почетком октобра, а Награда (која се састоји од Повеље и новчаног износа) уручена 18. октобра 2012. године, на завршној вечери Фестивала.

ПОЕЗИЈА ЈОВАНА НИКОЛИЋА У КУЋИ ЂУРЕ ЈАКШИЋА

Знак препознавања

У недељу, 22. априла, у 19 сати

Јован Николић Јоф,  од 1999. године живи у Келну. Промовисаће у недељу, 22. априла, у 19 сати, своју поезију у Скадарлији, у Кући Ђуре Јакшића.

О његовој збирци изабраних песама „Соба с точком“ говориће проф. др Ратко Божовић, 

Горан Бабић, Радомир Мићуновић, Душко Новаковић и Живко Николић.      

У програму учествују и новинар Лука Мијатовић, глумац Милан Милосављевић и музичари Игор Дуњић, Бобан Симоновић и Зоран Бранковић.

Сам аутор ће читати своју поезију.

_________________

Јован Николић рођен је 1955. године у Београду.

Песник, новинар и драмски писац. Школовао се у Чачку (машински техничар).

Од 1981. живи у Београду радећи као радник обезбеђења у банци, хонорарни новинар сарадник и колумниста у новинама и магазинима, Радио Београду, ТВ Нови Сад; кабаретист , певајући по београдским ноћним клубовима и пишући текстове за популарну рок и поп музику.

Последњи написан текст “Бубамара”, музички је лајтмотив филма Емира Кустурице “Црна мачка, бели мачор”.

Након прве објављене збирке песама  Гост ниоткуда (1982) привлачи пажњу читалаца и критике.

Остале збирке: Ђурђевдан (1987), Нећу да се родим(1991), Очи покојног јагњета(1993), Тело и околина (1994), Мале ноћне песме ((1998).

Играни текстови за позоришта и кабаре: Још само данас у вашем граду(1985),

Великосрпска ерекција – коаутор са Ј.Ћосићем (1990), Цигански карбаре (1995) и Косово карусел – коаутор са Р.Сејдовићем (2000).

Статус слободног уметника од града Београда и Удружења књижевника Србије добија 1995. године.

Песме су му преведене на више европских и светских језика.

Заступљен је у бројним антологијама српске и ромске књижевности.

Добитник државних награда за младе песнике и једне интернационалне.

Након НАТО бомбардовања Србије 1999. године емигрира у Немачку.

Био је стипендиста Heinrich Böll stiftunga, Akademie der Künste, PEN Zentrum Deutschland и Cultural City Network Graz.

Објављени стихови у Немачкој:

Berlinertageszeitung (1991), Sinn und Form (2002), FAZ (2002), Die literature der Roma und Sinti , Р,Ђурић (Edition parabolis,Berlin, 2002),

Antologie „Um etwas zu Retten“ (Literarzr und Kunst im H.Böll-haus Langenbroich, 2003).

Члан је српског ПЕН-а и, од 2002. године, потпредседник Међународне асоцијације ромских писаца (ИРЊА) у Хелсинкију.  

Након неколико издања на немачком језику постао је најчитанији писац поезије у Немачкој.

Живи у Келну.

Прошле године Николић је добио награду за роман „Бела врана, црно јагње"

коју "Литерарна кућа" из Келна и дневни лист "Келнер Штат-Анцајгер" додељују путем  акције „Књига за град".

Акција је покренута 2003. године као подршка литератури и литерарном разумевању не само у Келну, него у читавом региону.

О вредности саме награде довољно говори податак да су пре Јована Николића

за „Књигу за град“ изабрана дела Итала Калвина, Харукија Муракамија, Орхана Памука…

О поменутој награди песник Јован Николић каже: „Та вест је налетела изненада, као позив на вечеру неке лепотице која дуго није марила за мене,

па је сад негде пронашла моју књигу, прочитала и допала јој се.

У овом тренутку имам помешано осећање стида и бојазни јер нисам очекивао позив.“

Јован Николић

КАД ЈЕ СВЕ ВОЛИМ

Када ми упадне у собу
И унесе снег на трепавицама
И мирише на напоље.

Кад купи пса па овај
Хтео не хтео, убрзо
Почне да личи на њу.

Кад се сетим да је била фетус
И такву је волим
У стадијуму пуноглавца

На фотографијама из детињства
Као бебирону са локницама
А најволим зато што се она
Од тих фотки данас
Уопште не мења

Кад ноћу пише
Батеријом по ваздуху
Шаље поруке ванземаљцима

Вести из УКС / Мирјана Булатовић

Више пута смо писали да Удружење послује у веома тешким условима, да су плате минималне и нередовне, да од државе добијамо само трећину средстава неопходних да преживимо годину...

Донације су нам помогле да се некако финансијски искобељамо из 2011, премда смо на Божићне празнике отишли без плата...

Прошле године је чланарину платило мало више од петине чланства. Да су платиле четири петине, најтежи, први квартал године, када нема никаквог финансијског прилива, не би био такав да чак и ја, сасвим одана идеји да унапредим рад Удружења књижевника (чији сам члан 25 година) помишљам на отказ.

Већи део свог радног века провела сам као самостални уметник, мање-више у оскудици, али сам се увек трудила да платим чланарину свом Удружењу. Зато сматрам да је то више питање става него материјалног стања.

Такође, материјално стање Удружења не би требало да има везе са одговорним испуњавањем статутарне обавезе сваког члана. Да је мени чланарина превелика, не бих се срамотила, ишчланила бих се из УКС. МОРАМ ли да будем члан УКС? Не морам. Морам ли да плаћам чланарину ако сам већ члан? Морам. То је све.

А шта је са онима који заиста, заиста,

ВАСКРШЊИ САЈАМ 27. март – 8. април 2012

Корице 4. изд. антологије српскпоезије 20. века
Несебичан музеј М. Лукића

П Р О Г Р А М

Уторак, 27. март, 18.00

СВЕЧАНО ОТВАРАЊЕ САЈМА

Сајам ће благословити Његова Светост Патријарх српски Господин Иринеј

Поздравно слово у име Издавачког фонда: протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић, главни и одговорни уредник

Поје: Београдски мушки хор под диригентским руководством ђакона Владимира Руменића

Среда, 28. март

14.00 – Српски код – нова образовна парадигма

Представљање образовног система, уџбеника и сајта Српски код, у издањуНаше Србије: Ђакон Ненад Илић, Анастасија-Весна Илић и Ивица Живковић

16.00 – Представљање делатности чланова Ризнице српске духовности

Предраг Јовановић, директор, и Миле В. Пајић, главни и одговорни уредник, са гостима

18.00 – Представљање књиге Хараламбоса-Хариса Скарлакидиса  Свети огањ – чудо на Христовом Гробу на дан Велике Суботе

Харис Скарлакидис, аутор, певничка група Чувари при храму Светог Саве у Београду и Владимир Алавања, преводилац, водитељ Зорица Зец

Четвртак, 29. март

14.00 – Српски звук, откровење код западних слушалаца

Представљање Светлане Спајић и њене Пјевачке дружине, пројекта Жегар живи, сарадњe уметнице са Марином Абрамовић и редитељем Робертом Вилсоном

16.00 – Српска књига, Рума – представљање најновије издавачке делатности

Милутин Живановић, главни и одговорни уредник са гостима

18.00 – Сећање на Патријарха Павла

Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Давид (Перовић)

Петак, 30. март

14.00 – Дунав, Хришћанство, Словени

Др Ђорђе Јанковић говори о могућности археолошких трагова апостола и апостолских ученика на нашем тлу. Станко Трифуновић говори о најновијим археолошких открићима о древним становницима Подунавља и њиховим могућим везама са Старим Словенима. 

16.00 – Друштво уметника РАС АРТ

Уметност на територији централног Балкана: античко сликарство и његов утицај на уметност Средњег века

Јелена Анђелковић, историчар уметности

18.00 – Вече о Хиландару

Јеромонах Доситеј, Никола Дробњаковић и Стефан Миленковић из Задужбине мана-стира Хиландар