СВАСТИКЕ

Наш комшија звани Стипса,

Звао је свог пса Хитлер,

И имао је две свастике.

Прва жена му је родила три ћерке

Друга је била штиркиња.

Да ли је свом псу наденуо име Хитлер

Због прве или друге свастике?

Умирао је осамдесетих дуго

Од опаке болести:

Чуо сам га како ноћу од болова, јауче.

Јаукао је кроз ноћ Стипса,

Завијао је Хитлер у дну авлије.

И зашто се свега тога сећам

После скоро четврт века,

Далеко од отаџбине,

На Северном мору?

Да ли због свастике

(Сестре моје покојне прве жене)

Коју сањам последњих ноћи,

Као да се најављује пропаст света?

Сањам је како у поцепаним панталонама

Бежи преко пустих новобеоградских

Раскрсница. Према новобежанијском гробљу?

Као да може побећи?

Да ли због свастике

Моје друге покојне жене

Која самује на југу Србије

Поред гроба своје млађе сестре?

Или због свастике

Моје треће жене

Коју никада нећу видети?

Или због приказанија, које ми се враћају,

Људи, земљака из Мишљеновца,

Људи и жена који су некада живели,

И нестали без трага, као комшија Стипса,

У грчевима, или се угасили као пламен свеће

Од дашка поветарца?

Три – или четири свастике,

Рода најмилијег,

Долазе ми тако иако их не призивам

У снове  на обалама Северног мора,

На језерима шведским,

И хтеле би нешто да ми кажу.

Али шта им је са језицима?

Јесу ли им језике

Ичупали нечастивци, зли духови,

Или сотоне у људском подобију?

Буде ме таласи Северног мора,

из страшног јаукања, што допире из комшилука,

Као и арлаукање Стипсиног  Хитлера...

Као и оне празне плаве столице и столови

на обалама шведских језера ових дана...

       (Света Петка, 27. 10. 2018. На југу Шведске краљевине)