УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Српска Квочка

Достојевски је био визионар, и у овом одломку, горе. Као и у другим стварима. Европа и свет су ушле у тај „почетак“. Стотинак и нешто година касније. Читајући бележнице Достојевског, поново, у ствари, читам нешто иако давно записано, много боље, од наших данашњих и новина и књига. Електронска издања појединих новина пуна су коментара читалаца, који потврђују страшну истину: да је малени српски народ, доведен на ивицу биолошког опстанка, толико подељен, да то изгледа апсурдно. Подељен је верски,идеолошки, партијски: не само комунизам, не само екстремне идеологије, него и ислам, тј. дуго турско ропство, оставили су неизбрисиве трагове на менталитет, народни живот, историју, душу. Новине су смеће, поједини електронски медији су смеће, награђиване књиге су смеће – овде би комуналцима требало децинија да све то почисте, али то би било - бојим се - узалудно, јер би убрзо и после тога, ако буде било и тада Срба, опет у неком маскираном облику проговорила квочка из овог народа, коме припадам. Овом народу као да је то постало знак препознавања да производи друге народе....

=извор:>Читајући бележнице Достојевског поново

ЛеЗ 0007317

субота, 21. април 2012.

ПОЕЗИЈА ЈОВАНА НИКОЛИЋА У КУЋИ ЂУРЕ ЈАКШИЋА


Знак препознавања

У недељу, 22. априла, у 19 сати
Јован Николић Јоф,  од 1999. године живи у Келну. Промовисаће у недељу, 22. априла, у 19 сати, своју поезију у Скадарлији, у Кући Ђуре Јакшића.
О његовој збирци изабраних песама „Соба с точком“ говориће проф. др Ратко Божовић, 
Горан Бабић, Радомир Мићуновић, Душко Новаковић и Живко Николић.      
У програму учествују и новинар Лука Мијатовић, глумац Милан Милосављевић и музичари Игор Дуњић, Бобан Симоновић и Зоран Бранковић.
Сам аутор ће читати своју поезију.
_________________

Јован Николић рођен је 1955. године у Београду.
Песник, новинар и драмски писац. Школовао се у Чачку (машински техничар).
Од 1981. живи у Београду радећи као радник обезбеђења у банци, хонорарни новинар сарадник и колумниста у новинама и магазинима, Радио Београду, ТВ Нови Сад; кабаретист , певајући по београдским ноћним клубовима и пишући текстове за популарну рок и поп музику.
Последњи написан текст “Бубамара”, музички је лајтмотив филма Емира Кустурице “Црна мачка, бели мачор”.
Након прве објављене збирке песама  Гост ниоткуда (1982) привлачи пажњу читалаца и критике.
Остале збирке: Ђурђевдан (1987), Нећу да се родим(1991), Очи покојног јагњета(1993), Тело и околина (1994), Мале ноћне песме ((1998).
Играни текстови за позоришта и кабаре: Још само данас у вашем граду(1985),
Великосрпска ерекција – коаутор са Ј.Ћосићем (1990), Цигански карбаре (1995) и Косово карусел – коаутор са Р.Сејдовићем (2000).
Статус слободног уметника од града Београда и Удружења књижевника Србије добија 1995. године.
Песме су му преведене на више европских и светских језика.
Заступљен је у бројним антологијама српске и ромске књижевности.
Добитник државних награда за младе песнике и једне интернационалне.
Након НАТО бомбардовања Србије 1999. године емигрира у Немачку.
Био је стипендиста Heinrich Böll stiftunga, Akademie der Künste, PEN Zentrum Deutschland и Cultural City Network Graz.
Објављени стихови у Немачкој:
Berlinertageszeitung (1991), Sinn und Form (2002), FAZ (2002), Die literature der Roma und Sinti , Р,Ђурић (Edition parabolis,Berlin, 2002),
Antologie „Um etwas zu Retten“ (Literarzr und Kunst im H.Böll-haus Langenbroich, 2003).
Члан је српског ПЕН-а и, од 2002. године, потпредседник Међународне асоцијације ромских писаца (ИРЊА) у Хелсинкију.  
Након неколико издања на немачком језику постао је најчитанији писац поезије у Немачкој.
Живи у Келну.

Прошле године Николић је добио награду за роман „Бела врана, црно јагње"
коју "Литерарна кућа" из Келна и дневни лист "Келнер Штат-Анцајгер" додељују путем  акције „Књига за град".
Акција је покренута 2003. године као подршка литератури и литерарном разумевању не само у Келну, него у читавом региону.
О вредности саме награде довољно говори податак да су пре Јована Николића
за „Књигу за град“ изабрана дела Итала Калвина, Харукија Муракамија, Орхана Памука…
О поменутој награди песник Јован Николић каже: „Та вест је налетела изненада, као позив на вечеру неке лепотице која дуго није марила за мене,
па је сад негде пронашла моју књигу, прочитала и допала јој се.
У овом тренутку имам помешано осећање стида и бојазни јер нисам очекивао позив.“

Јован Николић
КАД ЈЕ СВЕ ВОЛИМ

Када ми упадне у собу
И унесе снег на трепавицама
И мирише на напоље.

Кад купи пса па овај
Хтео не хтео, убрзо
Почне да личи на њу.

Кад се сетим да је била фетус
И такву је волим
У стадијуму пуноглавца

На фотографијама из детињства
Као бебирону са локницама
А најволим зато што се она
Од тих фотки данас
Уопште не мења

Кад ноћу пише
Батеријом по ваздуху
Шаље поруке ванземаљцима

среда, 04. април 2012.

Вести из УКС / Мирјана Булатовић


Више пута смо писали да Удружење послује у веома тешким условима, да су плате минималне и нередовне, да од државе добијамо само трећину средстава неопходних да преживимо годину...
Донације су нам помогле да се некако финансијски искобељамо из 2011, премда смо на Божићне празнике отишли без плата...
Прошле године је чланарину платило мало више од петине чланства. Да су платиле четири петине, најтежи, први квартал године, када нема никаквог финансијског прилива, не би био такав да чак и ја, сасвим одана идеји да унапредим рад Удружења књижевника (чији сам члан 25 година) помишљам на отказ.
Већи део свог радног века провела сам као самостални уметник, мање-више у оскудици, али сам се увек трудила да платим чланарину свом Удружењу. Зато сматрам да је то више питање става него материјалног стања.
Такође, материјално стање Удружења не би требало да има везе са одговорним испуњавањем статутарне обавезе сваког члана. Да је мени чланарина превелика, не бих се срамотила, ишчланила бих се из УКС. МОРАМ ли да будем члан УКС? Не морам. Морам ли да плаћам чланарину ако сам већ члан? Морам. То је све.
А шта је са онима који заиста, заиста,